Teorija Fotografije

Misterija Modona

Andre Kertesz

[blockquote]Nastavljamo seriju tekstova o analizi fotografija koje su tokom istorije postale vizuelne ikone. Ovoga puta otkrivamo misteriju pariskog predgrađa Modon na fotografiji Andre Kertesa.[/blockquote]

Mnoge fotografije Andre Kertesa (Andre Kertesz, Mađarska, 1894 – SAD, 1985), predstavljaju ikone fotografije i njene istorije. Njegov veliki opus obuhvata rane radove iz rodne Mađarske, zatim fotografije nastale tokom jedanaest godina boravka u Parizu i vreme nakon preseljenja u SAD, tačnije u Njujork. Izabrati samo jednu – teška je odluka, ali jedna Kertesova fotografija objedinjuje, ne samo njegov istančan osećaj za ”dramu običnog”, već na maestralan način koristi medij fotografije, tj. njen specifičan jezik.

Fotografiju pod nazivom Modon (Meudon, fr.) Kertes je snimio 1928. godine. To je ujedno i naziv pariskog predgrađa koje se ni po čemu ne ističe. Pri prvoj poseti Modonu Kertes je snimio sasvim obične fotografije, jednog sasvim običnog mesta. Ipak, nešto ga je zaintrigiralo i posle nekoliko dana vratio se. Tada nastaje ova fotografija kao još jedna potvrda da fotografija ima moć da nešto sasvim obično transformiše u neobično! Kako je to Kertesu pošlo za rukom?
Zamislite na trenutak da u donjem delu nema ljudskih figura niti voza u gornjem. Ostaju zgrada s leve i desne strane, most i gradilište u njegovom podnožju, kao kakve kulise pozorišn­e scene. Sve je stabilno, u dobrim proporcijama, tanki lukovi mosta odličan su balans velikoj tamno­sivoj površini zgrade na levoj strani, dok jedva
primetna zgrada s desne lepo zatvara kompoziciju. Dijagonala trotoara nastavlja se na vijugavu liniju zemljanog puta ispod mosta i time produbljuje prostor, tj. ostavlja mesto da posmatrači fotografije izađu iz scene kad god to požele. Iako je snimljeno po oblačnom danu, blago povećan kontrast fotografskog printa naglašava razliku između svetlih i tamnih partija, čime oblici prelaze u formu – postaju trodimenzionalni.
Sve je tu, na svom mestu, kulise su postavljene, Kertes strpljivo čeka svoje aktere da sceni udahnu život i da joj daju ”circumstantial beauty” (lepotu okolnosti), kako je Andre Breton, otac nadrealizma, definisao jedan od tri postulata ”potresne lepote”. Kao i u svakoj drami, tu je glavni akter – čovek sa šeširom i paketom u ruci, i sporedni likovi – voz i prolaznici. Čovek sa šeširom svakako je suština misterije koju ova fotografija nosi. Gledajući ga, postavljamo brojna pitanja: ko je on, kuda ide, odakle je došao, šta nosi u paketu i za koga. Iako je paket zapakovan u novine, čovek ga nosi s takvom pažnjom kao da je velika dragocenost u pitanju. Šešir nabijen na oči daje mu mističa­n izraz, a odelo, kravata i šešir – ozbiljnost. Njegovu različitost ističu i figure muškaraca u pozadini koji se ležerno šetaju, kao i žena s detetom s leve strane, čija odeća govori o njenom niskom staležu.

Oštar rez

Zanimljiv je kadar na koji se Kertes odlučio ili, bolje reći, rez u donjem delu fotografije. Praktično je presekao čoveka sa šeširom napola, dodavajući time misteriju – jer ono što ne vidimo možemo samo da zamišljamo. Ovim rezom Kertes ga je praktično već ”izvukao” iz kadra, naglašavajući tako njegovu žurbu i da će misteriozni lik svakog časa nestati! I tu je upravo genioznost fotografije – da uhvati taj jedan, presudni trenutak, da istrgne stva­rnost iz sopstvenog konteksta i transformiše je, a umetnost fotografije jeste da kontroliše tu transformaciju.
U psihološkom smislu taj ”odlazak” misterioznog čoveka potencira i voz koji, poput kakve crne nemani, juri nad bezdanom Modona. U vizuelnom smislu, međutim, on ga zadržava u fotografiji jer se kreće u suprotnom pravcu, pa poput fizičkih sila jedna drugu potiru. Takoreći, voz drži čoveka sa šeširom na njegovom mestu.
Ne treba zanemariti ni ostale elemente foto­grafije koji donose vizuelnu dinamiku poput gomile skela, balvana i raznog drugog građevinskog materijala u podnožju mosta koji se, očigledno, renovira. Stara, trošna fasada s na­tpi­sima svedoči o tome da je reč o siromašnoj četvrti i deluje pomalo sumorno.

Kada sumiramo sve elemente fotografije, možemo reći da je Andre Kertes aktivirao skoro svih šest pitanja na koja dokumentarna fotografija teži da odgovori.
Ko? – Misteriozni čovek;
Šta? – Ulična scena;
Gde? – Modon;
Kada? – Početak dvadesetog veka;
Kako? – Na ovo pitanje nemamo odgovor;
Zašto? – Iako ne znamo odgovor, ovo pitanje čini fotografiju intrigantnom.

Na kraju, postavlja se pitanje, kako to da foto­grafija koja pokazuje toliko mnogo, isto toliko i sakriva? U tome jeste njena čar i privlačnost, koje je čine živom i zanimljivom skoro sto ­godina nakon njenog nastanka.