Moje iskustvo

Muke po formatu

Povratak “Prajma”

Da li je normalac uvek normalac? Kako se to širokougaoni objektiv maskira u portretni? Koji objektiv kupiti za snimanje portreta? Kako da postignem lep ”bokeh” i odvojene planove na fotografiji? I, šta je to “prajm” objektiv?

Snimio: Milan Živković

Izuzetna oštrina i prelepa neoštrina na istom snimku. Izgleda nemoguće, ali je ”posledica” korišćenja srednjeformatnog fotoaparata Hasselblad H3D i portretnog objektiva žižne daljine 120 mm. Delovi lica koji se nalaze u fokusu (to su obavezno oči kada snimamo portrete) imaju maksimalnu oštrinu, koja se nalazi u području jedva nešto većem od jednog centimetra. Ako želite maksimalnu kontrolu odnosa dubinske oštrine i neoštrih delova fotografije, neophodno je poštovati pravilo trećina i ravan fokusa manuelno postavljati na granicu prve i druge trećine. Jednostavnije rečeno, ako vam je dubinska oštrina tri centimetra, idealno je da ravan fokusa bude na liniji koja označava kraj prvog. Snimio: Milan Živković

Mnogo pitanja, a ima ih još više. Odgovor nije komplikovan, ali zahteva malo napora da bi se shvatio zakon optike i način na koji objektivi različitih žižnih daljina prenose sliku do medija. Ali, počnimo nečim što je najlakše­ shvatiti. ”Nikon”, na primer, nije menjao svoj siste­m priključak (bajonet) i svi objektivi, uz manja ili veća ograničenja, mogu se iskoristiti za fotografisanje na digitalnim fotoaparatima. Bez obzira na to da li je u pitanju DX ili FX fotoaparat, udaljenost bajoneta od senzora uvek je identična, tako da taj faktor nema uticaja manje ili veće daljine na projekciju slike. Ako snimite istu scenu, istim objektivom, sa dva fotoaparata, sve će biti jasno. Isprobaćemo to sa dva vrhunska ”prajm” objektiva: 35 mm/1,4 i 85 mm/1,8. Ako ima nekog da ne zna šta pomenuti termin znači, objašnjenje je veoma jednostavno: to su objektivi fiksne žižne daljine, čija popularnost raste iz dana u dan. I dok su nekad fotoaparati do kupaca obavezno stizali s normalnim objektivom, a fotografi priželjkivali i sanjali veoma skupe zum objektive kako bi olakšali torbu, situacija se promenila. Danas je postalo popularno imati ”prajm” objektiv, jedino treba, u zavisnosti od formata senzora vašeg fotoaparata, definisati čemu će on da služi.

Portreti

Često imam priliku da mi, kada pokušam da snimim portret, osoba koja se nalazi pred objektivom dobaci: ”Džaba mene snimaš, ja na fotografijama izgledam grozno”. Tada na scenu stupa jedna od prednosti digitalnih fotoaparata: mogućnost da na licu mesta pokažete snimke – jedan napravljen širokougaonim i drugi teleobjektivom. Uz to, obavezno ide priča (ženski svet je obožava) veoma sličn­a ovoj: o pogrešnom prikazu perspektive objektiva kompaktnih fotoaparata kojima se portreti snimaju izbliza, o tome zašto se lice, a pose­bno žensko, snima portretnim objektivima ili žižnom daljinom blagih teleobjektiva…

Ta priča delimično objašnjava, da to tako nazovem, i dvostruki život objektiva istih žižnih daljina, ali na različitim formatima medija.
Objektive karakteriše to da iste žižne daljine u većini slučajeva imaju identičnu perspektivu, pa iako je isečak na APS (DX) senzoru takav da širokougaoni objektiv po prostoru koji prenosi na snimak daje iluziju normalca, perspektiva tog objektiva i dalje je perspektiva širokougaonog objektiva. U praksi to znači da će nos našeg modela biti veći no što treba jer je bliže objektivu, a uši manje nego što bi to bilo da je portret snimljen odgovarajućim objektivom. Odmah ću napomenuti da je za snimanje portreta dobra svaka žižna daljina vašeg zum objektiva iznad 70 milimetara, a da otvor blende treba pažljivo birati u zavisnosti od željene neoštrine, koja će stvoriti takozvane planove na fotografiji. Izgled neoštrih delova otografije u direktnoj je vezi s maksimalnim otvorom blende, ali i njen fizički izgled: blenda s većim brojem listića daje lepšu neoštrinu jer joj je oblik bliži savršenom krugu.

[signoff]Formati
Ruku na srce, stalno pričamo o formatima senzora, a nekako smo zaboravili da i analogni fotoaparati koriste veliki broj različitih formata (tokom istorije bilo je više od pedeset različitih dimenzija industrijski proizvedenih filmova). Danas su potpuno zaboravljeni, recimo, nekad neverovatno popularni: 110 film u kaseticama, 16 mm film, 126, 135 – poznatiji kao lajka film sa svojim varijacijama od polovine standardnog snimka do kvadratnih snimaka ”Robot” fotoaparata. Tu su, zatim, i srednji formati s oznakama 120, 220 ili 70 mm rol-film s perforacijom i veličinom snimka koja se kreće od 6×4,5 preko 6×6 i 6×9 cm, kao i panoramski snimci, ponekad duži i od 18 centimetara. Neću pominjati velikoformatne fotoaparate, polaroid fotoaparate, Minox, disk film, ali moram pomenuti format 240 ili APS jer po njemu danas senzori nose naziv.[/signoff]

[signoff]Transfokatori
Ako pogledamo istorijski aspekt, prvo su se pojavili “prajm” objektivi jer je konstrukcija danas široko raširenih zum objektiva bila veoma komplikovana. Prvi patent potiče još iz 1902. godine, a prvi industrijski izrađivan zum objektiv počeo je da se pro­izvodi 1932. i to za kino-kamere. Fotografi su pojavu zum objektiva (koji su još imali nazive transfokatori ili varifokal objektivi) čekali do 1953. godine.[/signoff]

Perspektiva i dubinska neoštrina

Svojevremeno je tekst o tome da objektivi različitih žižnih daljina na istom isečku (detalj sa snimka širokougaonim objektivom i snimak teleobjektivom) imaju istu dubinsku oštrinu i perspektivu, izazvao dosta neverice. Na svu sreću, samo jedan od naših čitalaca i dalje živi u ubeđenju da to nije tačno. Veoma slična stvar dogodiće se i sada jer svima nam se nekako uvuklo u podsvest da je normalni objektiv namenjen DX formatu onaj sa žižnom daljinom od 35 mm ili da će se normalac za FX format volšebno pretvoriti u dugo priželjkivani DX portretni objektiv. Ovom shvatanju doprinose i brojni tekstovi gde se doslovno kaže: žižna daljina objektiva pomnožena krop faktorom daje žižnu daljinu na odgovarajućem fotoaparatu.

Najjednostavniji način da se pokaže uticaj otvora blende na dubinsku oštrinu jeste fotografija s jasno razdvojenim planovima. U prvom planu nalaze se dva lista, a u drugom ostatak bašte. Ukoliko izoštrite na listove i iskoristite blendu 1,4 (objektiv 85 mm koji je s razlogom dobio ime ”bokeh master”), područje oštrine je takvo da vidite listove na potpuno mutnoj pozadini, što u praksi znači da ste ih odvojili od pozadine. Ako iskoristite blendu 8 (fotografija 2) i potom 16 (fotografija 3), vidite kako detalji iz pozadine čine fotografiju konfuznom. Ovakav efekat odvajanja planova teško je postići na APS formatu uz korišćenje objektiva ”adekvatne” žižne daljine koja bi po receptu krop faktora bila malo veća od 50 mm, a posebno ako koristite objektive s manjim početnim otvorom blende, kakav je uobičajeni 2,8.

Nažalost, od toga nema ništa jer zakoni fizike, tj. optike i dalje nemaju milosti. Veoma je jednostavno pokazati o čemu je reč ako fotoaparatima FX i DX formata senzora snimimo scenu istim ”full frame” objektivom. S fotografije je izrezan odgovarajući deo koji se idealno poklapa s fotografijom snimljenom na manjem senzoru. Kada uporedite ove dve fotografije, shvatićete da je čuveni krop faktor upravo to – prosti i jednostavan izrez iz fotografije većeg formata. Prema tome, ozbiljno razmislite da li je za snimanje portreta pravi objektiv onaj od 50 mm ili onaj od 70 mm, ili više. Naravno da treba napomenuti da će jedini realan problem i dalje biti radno odstojanje koje (kako bi na snimku imali isti prikaz kao na FX formatu) mora biti, gle čuda, 1,5 puta veće.
Od vrednosti žižne daljine zavisi i količina dubinske neoštrine, koja je uvek mnogo lepše prikazana na punokrvnim, tj. FX senzorima. Kao još bolji primer pogledajte fotografiju snimljenu srednjeformatnim digitalnim Hasselblad H3D fotoaparatom i objektivom od 120 milimetara uz blendu 4.
U svom tekstu Sveta Dragović navodi kako su fotoaparati punog formata namenjeni ”profi”, a oni koji imaju krop faktor – amaterski orijentisanim fotografima. Iako se jednim delom slažem, mnogo mi je bliža podela da je fotoaparat s izrezom slike idealan za fotografisanje teleobjektivima (jer im fiktivno povećavaju žižnu daljinu), a pun format svakako je mnogo podesniji za snimanje širokougaonim objektivima, koji tada pružaju svoj maksimum.

[signoff]Flat Field
Danas je moguće postići plitku dubinsku oštrinu pomoću ”flat field” objektiva skinutih s povećavajućih aparata. Uz adapter i meh ili vario-helikoidne međuprstenove lako ih je montirati na fotoaparat. Mana, proistekla iz osobine da ravne površine predstavljaju idealno ravnim, u ovom slučaju postaje kreativna prednost. Vlasnici Lens baby sistema mogu da ih koriste uz malo modifikacija adaptera.[/signoff]

U ovom kratkom prikazu neću ni pokušati da se upustim u objašnjavanja svih pomenutih odnosa u oblasti kojoj ne pripadaju D-SLR fotoaparati, jer se konstrukcije kompaktnih fotoaparata doslovno razlikuju od modela do modela po veličini senzora, rasponu zuma, udaljenosti sočiva od ravni senzora… Kako nema mogućnosti izmenljivih objektiva, konstrukcija se prilagođava željenom rasponu zum objektiva i veličini senzora. O perspektivi, dubinskoj neoštrini i eventualnom postizanju odvojenih planova oštrine i neoštrine nema ni govora. Zbog toga je prilično jednostavno ustanoviti da li je fotografija snimljena kompaktnim ili D-SLR fotoaparatom. Kod ovih prvih skoro i da nema rektilinearnog prikaza horizontalnih i vertikalnih linija, dubinska oštrina je (ne)prijatno velika i ne može se smanjiti, a i perspektivni odnosi veoma su čudni. Ovo, nara­vno, ne smeta milionima ljudi da svakog dana snime mnogo odličnih fotografija; zaljubljenici u makrofotografiju obožavaju ih zbog ogromne dubinske oštrine, a zahvaljujući terminologiji kompaktnih fotoaparata nije retko pitanje koje mi postavljaju kada na fotoaparatu ugledaju veliki 70–200 objektiv: koliko puta ima optički zum?

[signoff]Nenormalni ”normalac”
Kada posmatrate fotografije snimljene analognim fotoaparatima većeg formata koji koriste ploče i odgovarajuće objektive, obično se kaže da postoji nešto po čemu se analogno razlikuje od digitalnog. Pored pomenute ideje o ”teoriji haosa” u vezi sa zrnom i načinu građenja fotografske slike, neophodno je diskusiju povezati sa žižnim daljinama objektiva, maksimalnim otvorom blende i veličinom snimka. Pomenuta je i definicija ”normalnog” objektiva, gde je žižna daljina definisana dijagonalom snimka. Ako na trenutak odete u područje velikog formata, lako je izračunati da za snimak veličine18x24 cm normalni objektiv ima žižnu daljinu od najmanje 300 mm. Kada pogledate portret snimljen ovakvim objektivom, shvatićete da je perspektiva perfektna, bez izobličenja, a da je ono što vam se najviše sviđa upravo pojava drastično male dubinske oštrine koja, zahvaljujući lepoj neoštrini, na fantastičan način ističe jednu ravan u kojoj su, na primer, oči snimljene osobe. Kod ovakvih objektiva često se koristi specifična blenda, odnosno blende: na metalnoj ploči nalazi se izbušena rupa idealno kružnog oblika i prečnika koji odgovara određenoj vrednosti. Ova pločica jednostavno se umetne na odgovarajuće mesto, a zahvaljujući obliku, daje prelepu dubinsku neoštrinu.[/signoff]

Odnosi žižne daljine i veličine senzora

Kako bi na najjednostavniji način pokazali da je krop faktor upravo ono što mu ime i govori, tj. da je jedina razlika koja postoji na snimcima Fx i Dx formata samo izrez, snimili smo parove fotografija uz korišćenje širokougaonog i portretnog objektiva. Namerno je napravljena scena s objektima različitih oblika, kako bi se video eventualni uticaj na perspektivu.
Fotografija 1 snimljena je objektivom žižne daljine 35 mm na Fx fotoaparatu (Nikon D3), a potom je s iste pozicije napravljen snimak Dx fotoaparatom (Nikon D200). Ukoliko fotografiju snimljenu na manjem formatu senzora iskopirate i spustite kao sloj na fotografiju snimljenu punim formatom i potom sloj učinite 50% providnim (i skalirate ga kako biste ga doveli na potrebne dimenzije), videćete kako se idealno preklapaju, što ne bi bio slučaj da je žižna daljina promenjena. Nakon toga, napravljen je izrez (slika 1a) koji savršeno odgovara fotografiji snimljenoj fotoaparatom Nikon D200 (2).

Druga grupa fotografija snimljena je na isti način, jedino je u pitanju bio objektiv 85 milimetara. Fotografija 3 snimljena je na punom formatu, fotografija 3a predstavlja izrez koji apsolutno odgovara fotografiji snimljenoj fotoaparatom sa senzorom manjeg formata (4).

Demistifikacija pojmova

Ceo serijal emisija posvećen je najrazličitijim mitovima i urbanim legendama a ekipa ljudi koja ih demistifikuje naziva sebe Mithbusters. Možda bi bilo dobro da se i u oblasti fotografije pozabavimo takvim stvarima jer, pogrešno protumačenih pojmova koji se nakon toga polako pretvaraju u ozbiljne greške, ima na sve strane. Iskoristićemo ovaj prostor da konačno demistifikujemo često pogrešno tumačene pojmove i konstatujemo da:

[lists style=”check”]

  • krop faktor ne menja žižnu daljinu objektiva;
  • krop faktor ne utiče na minimalnu radnu udaljenost (ako je najmanje rastojanje za fokusiranje 0,5 m, biće takvo i na FX i na DX fotoaparatima);
  • krop faktor ne menja stepen uvećanja.

[/lists]

Jedino šta se realno dogodi kada fotografišemo na manjem formatu senzora, jeste pojava “kropa”, odnosno izreza koji je 1,5 puta manji od snimka na punom formatu. Jednostavan i čist izrez – sve ostalo je isto.

Još jedan od, da ih tako nazovemo, mitova digitalne fotografije, jeste da D-SLR fotoaparati, namenjeni foto-amaterima, imaju mnogo lošiji kvalitet snimaka od onih ”profesionalnih”. Uz jeftine fotoaparate kupujemo i jeftine objektive, ali kada na njih stavite ozbiljan objektiv, situacija je potpuno drugačija.
Fotografije 2 i 4 snimljene su fotoaparatom Nikon D200.