Aktuelnosti

My blue night

Protest Narodne stranke
Bgd. 28.08.1993.
Foto: Imre Sabo

Život se čini fascinasntnim kada ga posmatramo okom ratnog foto-reportera. Čini se nestvarnim i neizvesnim. Gotovo nepostojećim. Neverovatan je paradoks “statičnosti trenutka” koji je zabeležen fotografijom. Praveći snimke, Imre Szabó na upečatljiv način otkriva dinamičnosti svega što nosi rat. Posmatrajući stvarnost ”zarobljenu” aparatom, otkriva trenutk neponovljivog. U snazi fotografije koju gledamo, po impulsu i vatri umetnikovog oka, pretpostavljamo da je snimati ratna zbivanja jedno od najintenzivnjeg iskustva. Veliki je poduhvat i veština sačuvati surove dogadjaje, koje je Sabo pratio devedesetih. Hrabro obavljajući posao dokumentariste, na izuzetan način, na otvorenom bojnom polju, beleži istinu. Snima mrak rata i njegovu realnost.
Posmatrač shvata, po vatri i žestini lica i predela – “statičnost fotografije” se gubi, i na snimcima se vraća zableženo vreme – sve se kreće i sve pred nama gori. Imre Szabó nam pokazuje fotografiju koja je – živa. Shvatamo da je ratni reporter čovek–senka koji se kreće po vojnoj zoni, kao po crvenoj liniji ambisa. Shvatamo razloge zašto umetnik želi da se ne zaborave dogadjaji i ljudi u strahotama rata. Shvatamo da snimljeni trenuci sa borbene linije prikazuju ne samo surova zbivanja –fotografija dokumentovano govore o suštini – o tamnoj strane ljudskog bića. Da li rat, kao neminovnost, predstavlja čovekov skriveni poriv o sopstvenom uništenju. Gde se zagubila radost života, koji je to metalni sač pokrio lepotu, kakva je to slika zapaljenog neba koje se rasklapa i pada na čoveka. Koji gvozdeni obruč steže srce kada se otkriva čovekov mračni um. Pitamo se gde se izgubila ona druga strana, tanana i emotivna, bliska inspiraciji koju pruža sjaj predela, modrina neba i trijumfu lepote našeg bitisanja. Čini se da je jedina istina – RATNA fotografija je dokument o PORAZU života.

Protest pred predsednistvom Srbije
Bgd. 14.06.1992.
Foto: Imre Sabo

Šta nam sve objektiv pruža kada posmatramo lica ratnika i prostora u kojima su snimljeni. U trenutku kada naša svest prima izveštaje o surovosti, istovremeno se čini da užareni ratni signala sa fotografije povredjuju našu osetljivost, nasrću na lepotu i emociju o blistavog životu. I tada deo naše svesti reaguje munjevito u potrebi da nas zaštiti i odbrani. Dolazimo do apsurda i neverice. Obmanjujemo sami sebe da je sve što snimci prikazuju – nemoguće. Idemo toliko daleko u želji da poverujemo – ratne vizija su delo veštog režisera o načinu kako treba da izgleda rat. Ali znamo da je to delo preciznog oka i objektiva foto aparata. Ma koliko ne prihvatali, mi shvatamo istinu koja govori o surovosti i očaju. I ta istina je jasna i onda kada snimak nije precizna, kada je prostor zamućen, snimljen u trku, ili iz ležećeg položaja dok se tlo treslo. Shvatamo da je trenutak istine koju nam prikazuje Imre Sabo zauvek ”uhvaćen” u haosu rata…
Ne može nam se oteti da pred ratnom fotografijom ne razmišljamo o riziku, o vatri, o životu, jer ratni reporter živi život rata. U stopostotnom je riziku i kada je daleko iza ratišta. Svaki korak je opasnost koja vreba na zemlji, na putu, posvuda kuda se kreće. Imre Sabo nam jedino ne govori o suočavanju sa strahom. Ali svaki snimak govori da fotoreporter poseduje samo jednu ”ratnu” alatku, svoj foto-aparat. I oećanje lišeno straha. Snimljeni objekti su barut, eksplozije, bombe, čovek sa oružjem… Patrole, racije, hapšenja, improvizovane bolonice, vatrogasci. Vatra torpeda i raketnih granata. Družbenici su humanitarne misije i ranjenici u kasarnama, logorima i zatvorima koji svedoče o borbi. O žrtvovanju. O smrti koju donosi rat. Ratni reporter je SVEDOK istorije. I mi vidimo rekvizite te istorije. Tamu i mtrak.

Izbeglice, Aerodrom Beograd, 18-08-1991

Imre Sabo nam pokazuje očaj koja prati ljude. Na brzinu iskovani sanduci za mrtve, potamnela lica starica. Stegnute usne, oči iz kojih ne kreću suze jer je bol kao otrovano klupko u duši. Lica ratnika, čvrta, hrabra, pod punom opremom. Uniforme i puške, redenici preko prsa ispod kojih bubnja srce. I bombe. Fotografije nam govore da su rat uglačani šlemovi, vojničke košulje, puške, meci, pištolji. Rat su i fotografije najmilijih na grudima, u unutrašnjem džepu. Lica koja su ostala da strepe i čekaju… I sav taj konglomerat razornog metala vidimo na snimcima. Svaki taj ubojiti predmet je izronio iz mraka. I može biti pečat smrti.

Cvece
Miting SNO
Bgd. 7.03.1993.
Foto: Imre Sabo

Oštrina i jasnoći Saboovih snimaka nam govore, da ruka i oko i celo njegovo biće dok delaju u sprezi sa aparatom, moraju biti sabrani i mirni. Moraju biti istrajni.
Profesija ratnog snimatelja poseduje hrabrost i nalog koja ga prati – pronaći način da se kao osetljivo ljudsko biće sačuva od straha. Fotoreporter shvata – i van ratišata, u okruženju, su ljudi koji žive u ratnoj strahoti. Čuvaju svoje domove, decu, okućnicu. Da bi se izvukli iz okršaja i prešli s jedne strane na drugu, gde je trenutni mir i gde se utišala pucnjava, stanovnici prolaziti kroz puteve i raskrsnice koje prati snajperska vatra… Čovek je u spasavanju života izloženi brutalnosti i patnji, žalosti i samo-žrtvovanju.

Demonstracije
Beograd, 9.03.1991.
Foto: Imre Sabo

Upitani o pritisak i ogromnom teretu na duši ratnog fotoreportrera nemamo odgovor… Da li srce drhti dok dokumentuje i beleži bol, unezverene oči, posledice bombi i izgubljenu decu. Beleži gorku istinu kao opomenu svetu. O strepnji, suočavanju sa panikom. Imre Szabó ne beleži rat sa distance. Posmatrajući snimke shvatamo da je oči u oči sa razjapljenim čeljustima. Postoji samo koncentracija, oko i aparat. I sekunda kada blenda pada. Verujemo da ga nosi lični nalog – da dokumentom kaže istinu, da bar za sekundu urazumi svet. Da čovek samo za pedalj bude bolji. Shvatamo da su snimljene fotografije – umetnikova misija i lični ”rat”.

Banija, selo Struga, 27-07-1991

I na kraju shvatamo da su deo ratnih zbivanja i oni sami – fotoreporteri na svojoj dužnosti. Rat su i livade, stabla borovih šuma, nebo. Kada se začuje poklič, sve je u ratu.
Iskusan ratni reporter je čovek sa stavom koji obavlja svoju dužnost i na prvom mestu ga prati njegova savest. U središtu zbivanja, jedini nalog je sačuvati dokument. Snimiti i sabirati iistinu o ratu i ljudima koji žive kroz rat. Dok stoji iza objektiva borbeni fotograf snima trenutke, koji u nizu prenose duh i smisao vojnih operacija. Slike rata su bitne ne samo zbog tehnike i brzog reagovanja. Ili istorije. Imaju vanredan značaj ispunjen snažnom emocijom koja odražava sam sadržaj slike. Dokument o surovom čovečanstvu.
Posmatrajući ciklus izvanrednih ratnih fotografija, posmatramo zversko lice rata. Verujemo, kada Imre Szabó sklopi aparat i napusti ratište, ostaje bolna svest o ratu. Ali ostaju i ljudi koji ratuju i oni koji žive sa gorčinom u oku.
Kada se rat okonča, kada magla i gusti dim prekrivaju zauvek dane strahote, gasi se vatreni koloplet. Iza tame postoji nada. Započinje novi život. Onaj sa druge strane. Pun svetlosti. Pun sjaja. Život koji pobedjuje.

Autor: Vera Blagojević Ugrinov

ReFoto

Author: ReFoto