Aktuelnosti

Nemanja Maraš u Galeriji Progres

Povodom deset godina rada Nemanja Maraš, umetnički fotograf, doc Instituta za umetničku igru iz Beograda, će 5. juna s početkom u 20 časova u Galeriji Progres otvoriti samostalnu izložbu i održati promociju monografije APRES (Posle).

Knjiga sadrži portrete igrača, mnogih nama poznatih, i mnogih za koje znamo po njihovoj svetskoj slavi, iz sveta baleta i umetničke igre. Monografija koja nije samo dokument koji otima sadašnjost od prašine zaborava, već je psihološka studija fotografisanog trenutka i pravo je umetničko delo.

Maraševa ideja je da momentalno zabeleženim trenutkom, sačuva dragocen i neponovljiv izraz kojim igrači pokazuju emocije i umor posle tek odigrane predstave. Da bi se to ostvarilo, postavio je set iza scene (pozadina sa crnim zidom), što omogućuje hvatanje nesvesnog izraza kojim se otkrivaju osećanja fotografisane ličnosti. Euforija i neprimećivanje fotoaparata su obezbedili da se zabeleži dragocen trenutak spontanosti i da se prevaziđe promišljena poza i sačuva iskreno osećanje fotografisane ličnosti.

Nemanja Maraš je rođen 1989. godine u Beogradu, gde je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, odsek primenjena grafika, atelje fotografija. Modnom fotografijom se bavi od kraja 2006. godine, a dve godine kasnije počinje sa eksperimentalno-konceptualnim stvaralaštvom. Do sada je sarađivao sa mnogim modnim dizajnerima, muzičarima, glumcima, izdavačkim i modnim kućama, kao i sa humanitarnim i nevladinim organizacijama.

Od 2014. redovni je član ULUPUDS-a. Imao je osam samostalnih izložbi, učestvovao je na dva svetska bijenala studentske fotografije i na više grupnih izložbi.

Nemanja je o izložbi:

Moja naklonost prema baletskoj igri postoji odkad pamtim sebe. Tu ljubav, takoreći strast prema igri prenela je na mene moja mama koja se u mladosti bavila igrom. Najranije sećanje iz pozorišta bila je loža s desne strane, svejedno da li na prvoj ili drugoj galeriji, i Labudovo jezero. Kasnije iako sam ostao privrženik igre, klasične, savremene ili alternativne nisam se u svom radu često doticao te teme iako je igra za fotografiju izazovna. 2012. godine osmislio sam mali projekat, beleženje fotografskim aparatom igrača u Narodnom pozorištu. Šin Jung Park, plesna umetnica iz Južne Koreje i Aleksandar Ilić, prvi solista baleta bili su moji prvi modeli. Nastale fotografije po žanru su negde između modne fotografije, portreta i igre. Zadovoljavajući rezultat po ličnoj proceni sa zanatske strane, ali ne s gledišta igračkog izraza. Ubrzo mi je postalo jasno da zadovoljavajuća fotografija za oko ne znači odgovarajući pokret igrača. Shvatio sam da ne vladam dovoljnim znanjem o igri i njenim tajnama, pa sam za neko vreme odustao od tog projekta. Nekoliko godina kasnije, tokom jedne baletske predstave ideja se, kako to često biva, odjednom uobličila. Posmatrajući scenu u kojoj jedna osoba drugoj omotva lice selotejpom razmišljao sam kako bi to bio dobar portret na kome bi trajno bio zabeležen znoj i energija trenutka.

Tako se rodila ideja za Apres, seriju portreta zabeleženih odmah po završetku predstave s namerom da se uhvati i zabeleži skrivena emocija i tragovi igrom istrošene energije.

Zamisao jednostavna, put do ostvarenja dugotrajan i zahtevan. Uvek sam dovoljno vremena pre početka predstave dolazio da bih iza scene našao prostor od neophodnih dva kvadratna metra s crnom pozadinom ( zid, vrata, draperija), da se upoznam s umetnikom a da nikom ne smetam i, naravno, proverim svetlo. Kada sve uslove obezbedim, ostaje mi samo da čekam, što je podjednako dosadno i uzbudljivo, ali neizbežno. Na ovaj način mi se činilo da s igračima delim energiju koju sam želeo da fotoaparatom uhvatim. Nekada sam bio sasvim sam, nekad su uz mene bili moji asistenti ili tehničko osoblje pozorišta. Međutim, neizvesnost i napetost bili su postojano uvek uz mene. Čekajući u meni su se smenjivale razne emocije, strepnja od nepredviđenih situacija među kojima je najozbiljnija strah da ne propustim taj trenutak i da ne budem nečim ometen, da tehnika ne otkaže.

Jednom se zamalo desio skandal. Trebalo je da fotografišem posle izvođenja projekta Jirži Kilijana, prvakinju trupe, inače, njegovu suprugu i njenog partnera. Kako sam bio bez asistenta nisam poneo glave studijskog blica, nego samo blic, kako bih sebi olakšao. Iako je bilo zabranjeno fotografisanje ili bilo koji drugi način beleženja tog izvođenja u razgovoru s umetnicima dobio sam pristanak da ih posle predstave, koja je bila na sceni za samo tri stotine gledalaca fotografišem. Svetla su se pogasila, predstava se završila i zavladao je mrkli mrak. Postavio sam ih na dogovoreno mesto i posle prvog pokušaja shvatio da autofokus ne može da obezbedi oštrinu jer se ništa ne vidi. Oboje su bili umorni i nervozni. Menadžeri su ih dovikivali iz garderoba a ja sam imao samo nekoliko minuta da napravim snimak.

Šta da uradim? Nema nikog da mi pomogne. Moram sve sam, kako god znam. Pritisnuo sam prvi prekidač na koji sam naišao ali, upalilo se nekoliko nekorisnih malih svetala. Potražio sam drugi prekidač i uspeo da osvetlim celu scenu i najzad obezbedio uslov da izoštrim i zabeležim nekoliko snimaka. Igrači su otišli, ja sam pakovao opremu, bina majstori su se vratili i zbunjeni jarko upaljenim svetlom upitali su ko ga je bez pitanja upalio. Ne sluteći ništa rekao sam ja! To je izazvalo burno negodovanje. Bukvalno su me bombardovali pitanjima, komentarima, kritikama, i uvredama. Braneći se, pokušao sam da objasnim situaciju koja me je nagnala da upalim svetlo, naglašavajući, da nisam svetlo upalio u toku predstave, misleći da će to biti olakšavajuća okolnost… Pouka je, s kojom sam morao da se složim usledila ovim rečima: u tuđoj kući nije dozvoljeno dirati stvari. Delimično posramljen ali još više ljut negodujući zaključio sam da bih u sličnoj situaciji postupio na isti način, jer ostvareno delo vredi više od trenutne žrtve. Nisam imao dilemu, fotografisao sam dvoje čuvenih igrača i tako sačuvao odraz njihovih osećanja.

Nalazio sam se u mnogim različitim situacijama, nailazio na lošu organizaciju, nemar, odgovor nadležnih da umetnici ne žele i neće da ih neko fotografiše neposredno posle predstave, ali lično s umetnicima nikad nisam imao loše iskustvo.

Tako na primer, kada sam želeo da fotografišem Anu Cigankovu prilikom njenog gostovanja u Sava Centru u Labudovom jezeru, siguran da je sve pripremljeno po ranijem dogovoru, međutim kada sam hteo da postavim opremu ispostavilo se, da ona koja je trebalo da obavesti umetnicu nije to učinila, da je to preuzela druga, pa ni ona to nije učinila. Znači Ana Cigankova ništa ne zna! i verovatno neće ni pristati. Kako je vreme nezadrživo proticalo uzeo sam stvar u svoje ruke i na pauzi pre poslednjeg čina uspeo da joj priđem pred njenom garderobom i objasnim ko sam, šta želim i zašto mi je potrebno da snimim njen poretret odmah nakon završetka predstave. Razumela je, prihvatila je i portret se nalazi u ovoj knjizi.

Nisam insistirao na radu na projektu, pustio sam da se razvija spontano, nenamešteno, prirodno i opušteno kao što i snimani portreti treba da budu, odnosno uhvaćen onaj kratki trenutak nesvesnog.

I najzad, kako sam sve više ponirao u ideju i njeno ostvarivanje shvatio sam da taj psihoanalitički pristup beleženja kamerom nesvesnog trenutka datira još od mog projekta Buđenja na kome sam radio proteklih osam godina, i predstavlja jednu stepenicu više u istraživanju mogućnosti portretisanja kamerom, kako bi ono nesvesno, podsvesno, iskreno što se krije od javnosti udahnulo dušu fotografiji.

Lično sam protivnik svemu što je lažno i iskonstruisano, svesno odabranom nameštenom izrazu lica, kao i digitalnom ili hirurškom doterivanju.

Profesor je na Institutu za umetničku igru i slobodni umetnik.

Izložbu je pomogao Institut za umetničku igru iz Beograda.

 

ReFoto

Author: ReFoto