©Henri Cartier-Bresson - "Hyeres", 1932
Teorija Fotografije

Govor fotografije

Henri Cartier-Bresson – Neumorni biciklista

[blockquote]Jedna od ikona fotografije je sasvim obična scena iz svakodnevnog života koju je Anri Kartije Breson (i sam ikona) pretvorio u poetsku sliku života, slažući je od desetak linija, teksture i jednog oblika. Ovih nekoliko ”sastojaka” iskoristio je poput vrhunskog kuvara da napravi magiju od jednostavnosti [/blockquote]

[signoff icon=”icon-pin”]Tržište je najbolji pokazatelj vrednosti nečijeg rada pa tako aukcijska kuća Christie’s ovu fotografiju nudi za 18.750 američkih dolara.[/signoff]

U ovoj seriji tekstova o specifičnom jeziku fotografije kojim fotografi komuniciraju došao je red na, po mnogima, najvećeg fotografa ikad. Čuveni inicijali HCB postali su prepoznatljivi i van krugova fotografije i umetnosti. Kada sve to sumiramo, jasno vam je koliko je težak bio izbor samo jedne fotografije – ikone iz fantastičnog opusa Anri Kartije-Bresona. Fotografiju sam odabrala tako što sam uzela prvu u Guglovoj ponudi Bresonovih fotografija. Slučajno ili ne, ali baš tu fotografiju smatram esencijom svega što je Breson doneo dokumentarnoj fotografiji.
Čuvena fotografija bicikliste, snimljena 1932. u Francuskoj, predstavlja tipičan ”bresonovski” pogled­ na svet i život, a ujedno daje jasnu sliku o njegovom načinu­ rada. To je unošenje geometrije, precizan kadar i toli­ko savršen odnos aktera i pozadine da mnoge fotografije deluju poput mizanscene. Ova poslednja stavka posledica je Bresonovog načina fotografisanja koji je uvek u potrazi za odlučujućim trenutkom, a on predsta­vlja balans u kome svi elementi stvarnosti dostižu jasnoću i red koji od prizora kreiraju sliku (fotografiju).
Breson, kao školovani slikar, objedinjuje dva potpuno različita načina rada – aditivni (slikarski) i substrakti­vni (fotografski). Dakle, slikar u njemu pažljivo odabira i kadrira pozadinu baš kao što i slikar određuje šta će se gde nalaziti u slici. Fotografija bicikliste jedan je od najboljih primera za to.

Igra linija

Raščlanimo fotografiju na pozadinu i sâm događaj. Vijugave stepenice predstavljaju igru vertika­lnih i dijagona­lnih linija i to uglavnom pravih. Ipak, ne doživlja­vamo ih kao krute prave linije i to zbog tri krive linije: dve na ogradi i jedne od ivičnjaka trotoara. Po njima naš pogled klizi i pada tačno tamo gde treba – na biciklistu. Još jedan estetski elemenat ima važnu ulogu, a to je uzorak ili repeticija koju formiraju pomenute prave linije stepenica i ograde­. Jedna od osnovnih uloga uzorka jeste da vodi kroz fotografiju jasno određujući tok gledanja i kona­čnu tačku fokusa.

[signoff]Kamena tekstura Sledeći važan element je tekstura koja je više-manje ista, jer je sve na fotografiji napra­vljeno od kamena. Preovlađujuće sivilo presecaju crne vertikale ograde, čime one postaju izuzetno važan liko­vni element. To je još jedan od razloga zašto se tako nepogrešivo spuštamo niz ogradu do bicikliste. Zanimljivo je da nikada nisam ni pomislila da se spustim niz stepenice kao sav normalan svet, već isključivo da se sjurim niz gelender ograde, pravo na leđa bicikliste koji će me odve­sti van granica fotografije, van granica stvarnosti! I tako, sasvim stati­čna pozadina, jedni­m detaljem postaje dinami­čna scena u koju iznova i iznova ulazimo i izlazimo. Biciklista deluje poput neumornog cirku­santa koji hrabro vozi po žici, u krugu koji beskra­jno dugo traje.[/signoff]

 

Zlatni presek

Na početku pomenuta kompozicija, kao dominantni likovni element u Bresonovm radu, ovde dostiže svoj maksimum. Tradicionalni zlatni presek bio je idealan izbor kadriranja jer ova fotografija, iako naizgled jednostavn­a, sadrži veliki broj elemenata koje je trebalo dobro orga­nizovati. Iako se biciklista vizuelno razlikuje od ostatka fotografije (praktično čini nepravilan crni oblik), njegovo pozicioniranje u zlatni presek potpuno je učvrstilo odnose svih elemenata fotografije i potvrdilo njegov­o dominatno mesto u sceni. Tako preciznom kompozicionom postavkom nepogrešivo se vraćamo biciklisti.
Konstrukcija ove fotografije je jasna – Breson je uočio idealnu pozadinu i odlučio da sačeka ne bi li se među ovim kulisama nešto stvarno i dogodilo. Šta li se motalo po Bresonovoj glavi u tom trenutku? Pešak ili pešaci bili bi suviše statični, iz te perspektive videli bi se samo kao tamne vertikale ili tačke. Trebalo mu je nešto bolje, neko ko će dodatno ”zavrteti” spiralu stepe­nica i dodati akciju. Naravno, Breson je dovoljn­o strpljiv ili možda intuitivan, pa ga stva­rno­st često ”nagradi” onim pravim sastojko­m neophodnim za odlučujući trenutak.

Iako sama fotografija ne prikazije ništa posebno važno, niti drugačije, ona je postala foto­grafska ikona, mala oda životu, poetsko viđenje­ svakodnevnice u kojoj obične stvari dostižu svoj ekvilibrijum i uzdižu se iznad potrebe da budu ozbiljne i važne.