Foto-škola, Praksa na delu

Njegovo studijsko visočanstvo – Kišobran II deo

[blockquote]U prethodnom broju objašnjen je kišobran – jedan od prvih modernih i najčešće korišćenih modifikatora svetla. Sigurno ste primetili da postoji čitava paleta kišobrana, koji daju različite efekte pri snimanju. Kako biste dobili svetlo koje odgovara vašim zahtevima, odabir odgovarajućeg kišobrana od presudnog je značaja [/blockquote]

Kada snimam u studiju, težim da koristim što manje svetlosnih izvora, ali često sam prinuđen da za neko snimanje dodam jedan, dva ili više izvora svetla. Odmah da se razumemo, to ne moraju biti samo kišobrani kao modifikatori, već se mogu koristiti i neki novi, potpuno drugačije koncepcije, a o njima će biti reči u narednim brojevima. Na osam fotografija dati su rezultati različitih postavki svetla, od kojih je većina snimljena analognom tehnikom (srednji format 6×7 Mamiya RB). Današnji mladi fotografi uglavnom snimaju digitalnom tehnikom, ne mere precizno svetlo i oslanjaju se na fotografiju koju mogu odmah da vide. Fotografi moje generacije prošli su školu analogne fotografije i veoma dobro znaju s kojim će se problemima sresti u toku snimanja. Ako radite s fleš-rasvetom, a ne konstantnom, morate posebnu pažnju obratiti na merenje svetla, opredeliti se za radnu blendu itd. Zašto je toliko važan pravilan izbor radne blende? Odgovor je veoma jednostavan, i možete se i sami uveriti probajući da (za istu postavku svetla) zatvorite ili otvorite blendu za jedan korak. Rezultat može da bude iznenađujući, na primer, delimično prelazite u low-key ili high-key fotografiju. Naravno, često ćete biti primorani da samo malo promenite postavku svetla, u smislu ugla pod kojim svetlo pada na objekat snimanja, pomeranjem glavnog svetla prema glavnoj tački interesa na fotografiji itd.
Pokušaću na nekoliko primera da prikažem postavku svetla, njihov broj i položaj u prostoru i, naravno, konačan rezultat – snimljenu fotografiju. Želim da naglasim da je od izuzetne važnosti da naučite da ”čitate” svetlo na nekoj fotografiji. To praktično znači da ste u stanju da odredite koje svetlo je glavno, iz kog pravca i smera dolazi, broj upotrebljenih svetlosnih izvora, da li su korišćene reflektujuće površine (bele ili crne), da li su upotrebljena svetla za efekte i tako dalje. Uglavnom, ”čitanje” svetlosne postavke počinjete od refleksa svetlosnog izvora u očima, recimo portreta, postoji li ili ne rubno svetlo, i često ste u stanju da odredite koji je modifikator svetla pri tome korišćen.
No, pre nego što počnemo priču o radu sa više svetlosnih izvora (pri čemu je naglasak na foto-kišobranima), biću slobodan da dam šematski princip raznih pozicija svetla, u odnosu na objekat snimanja i fotoaparat. Ovaj prikaz dat je u knjizi profesora Milana Miletina (Osnove tonske reprodukcije u fotografiji), kolege koga izuzetno cenim i poštujem. Deo na koji se pozivam nalazi se u poglavlju 3.2. citiranog udžbenika.
Na osnovu datih šematskih prikaza, rad u studiju sa više svetlosnih izvora često je zahtevan posao, pogotovo ako je potrebno snimanje s dodavanjem svetla za efekte (pozadina, rubno svetlo, svetlo za kosu, uklanjanje senki s pozadine itd.).
Nekako nam logika nameće da moramo početi s primerima kod kojih je korišćen minimalni broj svetlosnih izvora (modifikatori su uglavnom kišobrani, s izuzetkom nekoliko postavki gde kišobran nije mogao da bude jedini modifikator svetla). Kako volim da radim studijski portret, većina primera postavke svetla ilustrovana je upravo na snimanju portreta. Ako sam na nekim portretima upotrebio i dodatni modifikator svetla, to ću naravno i naglasiti. Većina portreta snimljena je pre desetak godina i u to vreme foto-kišobran bio je glavni i najčešći modifikator svetla. Kako je za kompletno opremljen studio potrebno dosta novčanih sredstava, za druge modifikatore je bilo dovijanja i izrade u kućnoj varijanti: crni kartonski tubusi, crne mrežaste tkanine za dodatno omekšavanje svetla s foto-kišobrana. Uglavnom, skoro svi smo raspolagali samo sa tri vrste profesionalnih foto-kišobrana: srebrni reflektujući, mat beli reflektujući i beli transparentni. U to vreme, nažalost, ostali modifikatori bili su dosta skupi, i uglavnom smo se oslanjali samo na kišobrane. Srećom, danas je na tržištu široka ponuda novih modifikatora, a posebno treba istaći da su dostupni skoro svakom ko želi da se bavi ozbiljnim snimanjem u studiju.
Pređimo konačno s reči na dela i proučimo tekst pažljivo i studiozno.

[alert]primer 1. [/alert]

Snimanje sa jednim kišobranom (srebrni reflektujući) i belim zidom studija (reflektujuća površina). Pri snimanju sam namerno koristio srebrni kišobran, postavljen dosta bočno, da bih što više naglasio teksturu lica. Najveći problem pri snimanju bio je refleks u naočarima modela (7 dioptrija – cilindrično sočivo). Pri snimanju sam pomerao glavno svetlo, ali se refleks uvek javljao. Tražio sam od modela da polako spušta naočare, menjao ugao kamere, i tako je nepredviđeno dobijen interesantan portret.

PODACI O SNIMANJU
Portret koji veoma dobro odražava karakter. Tekstura lica dosta je naglašena. Prilikom snimanja posebno sam vodio računa da imam odraze svetlosnog izvora u oba oka. Veoma važan detalj za dobijanje ”životnosti” modela. Beli zid, kao reflektujuća površina, sasvim je dobro odigrao ulogu pri snimanju ove fotografije. Spuštene naočare i tajanstven i ispitivački pogled mogu da nas navedu da je reč o naučnom radniku, što i jeste. Fotografija je snimljena srednjeformatnim fotoaparatom Mamiya RB 67, s objektivom od 180 mm, film Ilford FP4 (eksponiran na ISO 100 da bi se dobila malo tvrđa fotografija). Razvijač Ilford ID11 s razblaženjem 1:1. Vreme razvijanja kao da je eksponiran na ISO 125, preciznije 12 minuta. Pokušajte da zamislite situaciju da sam upotrebio, na primer, standardni objektiv od 90 mm. U tom slučaju morao bih da se dosta približim modelu, ali se on zbog toga ne bi osećao tako spontano i opušteno.

 

primer 1

primer 1

OBJAŠNJENJE POSTAVKE SVETLA
Fotografija sa jednim srebrno-reflektujućim kišobranom i belim zidom kao reflektujućom površinom, s obzirom na broj rasvetnih tela, veoma je interesantna i izvanredno definiše karakter portretisane osobe. Posebnu draž portretu daju maksimalno spuštene naočare i veoma upečatljiv pogled u pravcu fotoaparata. Izraz lica nastao je spontano.

Osoba koju sam portretisao je moj kolega matematičar Đura Paunić. Dioptrija naočara je veoma velika i nikako nisam mogao da izbegnem refleks izvora svetla u cilindričnim sočivima, pa sam ga molio da naočare spušta što više. Jednog momenta refleks je nestao, ali sam tog momenta shvatio da je to pravi položaj tela, glave, a posebno je došao do izražaja taj zagonetan i ispitujući pogled. Istog trenutka pritisnuo sam žičani okidač i bilo mi je jasno da će fotografija biti dobra. Koja sreća, koja slučajnost!

Ako smo naučili da ”čitamo” svetlo, onda se jasno vidi da pri snimanju nije korišćeno kontrasvetlo (mada je pozadina crna i često se koristi). U ovom slučaju model ima na sebi belu košulju, kosa je smeđa, a osnovni razlog jeste da sam ovakvom postavkom svetla želeo na neki način da ”reprodukujem” ambijentalno svetlo. Ubacivanjem kontrasvetla dobio bi se utisak studijskog snimanja, a postojala bi i opasnost da njime ”presvetlim” ivice bele košulje.

[signoff icon=”icon-pin”]Rasvetno telo s kišobranom postavljeno je nekih 20 cm iznad glave i pri tome nije spuštano nadole. Razlog: najveći intenzitet svetla mora biti usmeren na lice, jer je košulja već dovoljno svetla, i ne traži dosvetljavanje. Rastojanje od svetlosnog izvora do modela je u ovom slučaju bilo oko 1,5 m. Ovakvom postavkom dobili smo usmereno svetlo koje još više naglašava teksturu lica.[/signoff]

 

Ostatak članka i sve primere možete pogledati u ReFoto 93 koji možete poručiti na