© Eadweard Muybridge, Kakadu u letu
Teorija Fotografije

Nov vizuelni jezik fotografije I deo

[blockquote]U brojnim diskusijama o fotografiji mnogi su me pitali šta se to dešava s fotografijom, njenom estetikom, temama koje prati, zašto izgleda tako drugačije nego pre samo dvadeset ili trideset godina kada su oni počinjali svoje druženje s njom. Šta se to desilo s vizuelnim jezikom fotografije?![/blockquote]

Da bismo pokušali da odgovorimo na ova pitanja, moraćemo da otputujemo malo u prošlost, ali i da se podsetimo na osnovne temelje fotografije. Paradoksalno, fotografija se i dalje bori za status umetnosti, a glavni ”krivac” za to jeste mehanička naprava kojom se ona stvara, kao i mogućnost beskonačnog umnožavanja fotografija. Iz tih razloga i danas se postavlja pitanje autorstva i originala. Lično, smatram da je pitanje autorstva bespredmetno jer delo stvara čovek – različitim alatima. Pitanje originala rešava se numerisanjem dela i kontrolisanim tiražom, a to mahom utvrđuje tržište koje, kod nas, nažalost, ne postoji!
Fotografija je širok pojam i ima mnogo svojih oblika, pravaca, primena… U ovom tekstu sve navedeno odnosi se na fotografiju kao umetnost, nastalu iz težnje za umetničkim izražavanjem, bilo da ima tržišta ili ne. Krenimo od toga kako fotografija nastaje.

Razlika između slike i fotografije

Otkriće fotografije donosi radikalno drugačiji proces nastajanja slike jer slikar bukvalno nanosi informacije i na platnu će se pojaviti samo ono što on želi. Nema slučajnosti, nema ”upadanja” elemenata jer su slike – konstrukcije. Jednostavno rečeno, ispred slikara se nalazi čisto (ili bolje reći prazno) pla­tno, i samo ono što na njega stavi (doda), tamo će i biti. Nasuprot tome, fotografije su ”uzete” iz života i nastaju našim odabirom elemenata koji su ispred nas, tj. fotoaparata. To je proces zasnovan na selekciji, tj. oduzimanju.
U bilo kom trenutku da podignete glavu i osvrnete se oko sebe – videćete haos! Mnoštvo informacija koje, istrgnu­te iz konteksta, mogu postati nejasne, besmislene, nečitljive. Zbog toga je neophodno organizovati taj haos i odlučiti šta će biti uključeno u kadar, a šta ne. Sve to radi se uz pomoć fotoaparata i različitih objektiva.
Ova razlika u nastajanju slike pokrenula je na razmišljanje o tome kako ovakav mehanički proces može da proizvede smislene slike?
Za to bio je potreban nov vizuelni jezik, izgrađen na tradiciji vizuelne umetnosti, ali sa sebi svojstvenim specifičnostima. Tako je stvoren jezik fotografije. O njemu sam govorila u seriji članaka pod nazivom Govor fotografije, a sada ćemo se osvrnuti na pet aspekata fotografije po Džonu Sarkovskom (John Szarkowski), čuvenom kustosu, autoru brojnih knjiga o fotografiji i dugogodišnjem direktoru fotografskog departmana u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku (MOMA).

Pet aspekata fotografije

Specifičnost jezika fotografije i načina komunikacije Sarkovski je opisao kroz pet glavnih aspekata: Stvarnost, Detalj, Okvir, Vreme i Tačka gledišta. Ovih pet tačaka predstavljaju način, okolnosti, razloge i potrebu za stvaranjem fotografija.

Stvarnost

Fotografija se bavi stvarnošću, onim što nas okružuje, onim što nam je ponuđeno, ali konačna fotografija razlikuje se od stvarnosti, iako deluje kao njena kopija. Ona uvek nešto izdvaja, prenaglašava, prebacuje u nepokretnu sliku (često u crno-belu). Stvarnost i njena fotografska interpretacija nikada nisu iste.
Na fotografu je da vidi nešto više od realnosti i da napravi izbor šta i kako će prikazati. To je umetnički proces, ne mehanički. Paradoksalno, fotografiji se i dalje veruje kao pukoj prezentaciji realnosti jer je fotoaparat mehanička naprava, ali njom upravlja čovek. Naše verovanje fotografiji zasniva se na njenoj ”mehaničnosti”, koju posmatramo kao objektivnost.
To verovanje možda je iluzorno, ali je uverljivo dokle god fotograf uspeva da sakrije svoju ”ruku”, tj. dokle god se stvarnost vidi kao netaknuta, ”origina­lna”. Fotografija, u suštini, evocira stva­rnost. Njena osnovna uloga prihvaćena je u mogućnosti da zameni stvarnost – objekat, subjekat, dešavanje. Ona često predstavlja jasniju, trajniju i je­dnostavniju verziju stvarnosti, ali nikako njenu kopiju.

Detalj

Fotograf izdvaja detalj. Ne može da prikaže celu priču, već samo jedan njen segment. Izdvajanjem mu daje značaj i smisao izvan puke reprodukcije. Jasnoća kojom fotograf izdvaja neki trivijalni detalj sugeriše da on nikada nije jasno ni viđen, i da možda nije trivijalan, već pun neotkrivenog značenja. To znači da fotografija ima moć da vidi nevidljivo, nepoznato, skriveno od oka običnog prolaznika.
Iz realnosti ispred sebe fotograf može da izabere samo jedan deo koji mu se čini smislenim i da popuni površinu fotografije. Tako je učinio Rodžer Fenton (Roger Fenton) na fotografiji ”Dolina mrtvih”, Krim, 1855. Ako nije mogao da prikaže bitku, objasni uzroke, razluči heroje od agresora, mogao je da prikaže obične stvari, suviše banalne da bi se, na primer, naslikale, kao što su topovska đulad. Fotograf može da izabere značajan detalj koji će fotografiju, nesposobnu da ispriča priču, pretvoriti u simbol. Na Fentonovoj fotografiji đulad su simbol smrti.

Okvir

Ivice filma, staklene ploče ili senzora, određuju okvir slike koju fotograf stvara. One određuju kadar i količinu fizi­čke prisustnosti dela stvarnosti. Iako se ”život” snimljene scene nastavlja van okvira fotografije, i to na sve četiri strane, suštinsko značenje daje ono što je na fotografiji. Kada fotograf izdvoji dve figure ili više njih, izolujući ih iz mase i dešavanja, on kreira odnos kakav do tada nije postojao. Slavni Anri Kartije­-Breson (Henri Cartier-Bresson) to je radio često i odlično! Poput režisera, igrao se svojim zamišljenim glumcima (akterima ulice), i davao im, samo njemu znane, uloge.
Centralni čin fotografije – selekcija i eliminacija, primorava fotografa da jasno odredi liniju razdvajanja, onoga što ulazi u fotografiju i onoga što ostaje van nje. Izvlačenje iz konteksta esencija je fotografskog zanata, a suštinska dilema – šta uključiti u fotografiju, a šta izbaciti? Tu liniju odluke predstavlja okvir fotografije, koji definiše njen sadržaj. Izolacijom elemenata stvarnosti fotograf kreira neočekivano, menja kontekst, poznato pretvara u nepoznato, i obrnuto. Okvir je početak geometrije fotografije – granica u okviru koje fotograf stvara svoju estetiku – svoj vizuelni jezik.

Vreme

Sve fotografije produkt su protoka vremena – ekspozicije. Razlika je samo u dužini protoka. To vreme uvek je sadašnjost, dok u trenutku fotografisanja postaje prošlost. Taj dualitet fotografije postao je njena magijska privlačnost. Beleži sadašnjost da bi odmah postala prošlost!

Količinom protoka vremena tokom nastajanja jedne fotografije menja se i reprodukcija stvarnosti – uz dugu ekspoziciju nepokretni objekti su razmazani, udvojeni, čak neprepoznatljivi, dok se uz kratku vidi i ono što ni golim okom nije moguće. U deliću vremena možete videti konja u trku, lice čoveka osuđenog na smrt, gestikulaciju ruku, položaj tela, trenutak kada kapljica vode dodirne tlo.

Aspekt vremena definisao je i Anri Kartije-Breson čuvenim ”odlučujućim trenutkom” koji ne predstavlja dramaturški klimaks, već vizuelni. Bresonovski odlučujući trenutak definiše balans u kom svi elementi stvarnosti dostižu jasnoću i red koji od prizora kreiraju sliku. Rezultat nije priča, već slika.

Tačka gledišta

Svoju intrigantnost fotografija postiže neobičnim uglovima posmatranja, tj. specifičnim tačkama gledišta. One menjaju narativnost originalne scene, ali daju značenje izabranoj sceni. Fotografi se služe svim sredstvima da bi prizor učinili što interesantnijim, pa tako fotografišu osobu s leđa, ili pak neku scenu iz ptičje ili žablje perspektive. Menjanjem pe­rspektive, kreiranjem neobičnog svetla ili ambivalencijom akcije, gesta, menjaju i našu percepciju stvarnosti. Specifičnom tačkom gledišta fotograf definiše svoj autorski stav – ona je začetnik stvaranja autorskog vizuelnog rukopisa.
Ako fotograf ne može da pomeri scenu ispred sebe, fotoaparat svakako može. Da bi nešto video jasno, ili da bi uopšte video, fotograf često mora da izabere neobičnu tačku gledišta: odozgo, odozdo, iz prevelike blizine ili daljine, odnazad, menjajući tako prirodni odnos stvari ili sakrivajući delove. Specifičnom tačkom gledišta fotograf može da kreira nejasnoću, misteriozne prizore koji sadrže sopstveni red i značenje.

Stara pravila, nove okolnosti

Iz ovih pet tačaka mogli ste da saznate šta to fotografiju čini tako specifičnom i jedinstvenom, kako ona nastaje, šta je određuje. Vizuelni jezik savremene (nove) fotografije zasniva se na istim principima, ali su se okolnosti promenile.
Promenio se medij na koji se fotografija zapisuje. Umesto na film, fotografija se zapisuje na senzor koji ima RGB strukturu, dakle sve fotografije snimaju se u boji (da izuzmemo novu Leicu s crno-belim senzorom). Promenio se način prezentacije fotografije i sve češće je neodvojivi deo video-materijala, insta­lacija, teksta; pojavljuje se na reklamnim materijalima, veb-sajtovima, društvenim mrežama…
Digitalizacijom je postala lak i svima dostupan medij, pa se fotografijom izražavaju, kako potpuni amateri bez ikakvog znanja, tako i umetnici uopšte. Digitalizacija je dovela do oslobađanja od fotografskog zanata jer je tehnologija svima omogućila dobijanje kore­ktne fotografije.
Posledica toga jeste promena odnosa prema fotografiji – svima je dostu­pna i samim tim gubi na ekskluzivnosti. Ovo su samo neki od činilaca promena koje su ostavile neizbrisiv i nepovratan trag na savremenu fotografiju, o čemu ću podrobno pisati u narednim brojevima.