Teorija Fotografije

Nov vizuelni jezik fotografije II deo

Nova stvarnost

[blockquote]Do sada smo razmotrili pet glavnih aspekata koji čine specifičan jezik fotografije: stvarnost, detalj, okvir, vreme i tačka gledišta. Iako se ti aspekti nisu promenili jer oni, suštinski, opisuju proces nastajanja fotografije, način njihove primene bitno se promenio.[/blockquote]

Poslednjih nekoliko desetina godina, čiji smo svedoci, kao da su dvostruko ubrzali razvoj. Mnogi od nas ne snalaze se u brojnim aspektima tog novog načina života iz prostog razloga što ne mogu da nauče sve te ”novotarije” u zadatom roku. A rok je sve kraći jer, klupko koje jednom počne da se odmotava, ne može da se zaustavi.
U te ”novotarije” ubraja se i digitalna tehnologija, tačnije fotografija, čiji smo konzumenti, na masovnom nivou, postali pre desetak godina. Dakle, to nije dug period, ali napravio je takve promene u načinu rada i odnosu prema fotografiji da tzv. ”digitalnu revoluciju” možemo uporediti s pronalaskom fotografije u 19. veku. Jedan od najvažnijih aspekata digitalne tehnologije jeste činjenica da je pojednostavila tehniku stvaranja fotografske slike i skinula famu s fotografskog zanata. Korektnu, i često tehnički odličnu fotografiju, danas može snimiti svako. A to je velika promena.
Druga promena jeste stvarnost – nova stvarnost, koja danas izgleda bitno drugačije: arhi­tektura, ulice, ljudi, automobili, reklame, priroda, selo… Neki se razvijaju drastičnom brzinom, neki odumiru i nestaju. Danas su ljudi drugačiji, ponašaju se drugačije, imaju nov odnos prema sebi, drugima… Kako onda očekujemo da fotografija ostane ista?! Kako ona može da se bavi istim temama, na isti način, kroz istu vizuru?
Ne zaboravimo da je fotografija i hobi, i umetnost, i posao, i potreba. Pokriva brojne oblasti života i njom se bavi izuzetno veliki broj ljudi jer je od svih umetničkih zanata najlakša i najdostupnija. To znači da je do danas fotografisano sve, ili skoro sve. I šta nama onda preostaje?
Sasvim jednostavna i prirodna stvar: da se osvrnemo na svet oko sebe i prikažemo ga takvim kakav jeste. Tu ne mislim da treba da stvaramo samo dokumentarne fotografije. Ne, već da svoj kreativni izraz iskoristimo da govorimo o aspektima ovog našeg, sadašnjeg života, bez obzira na to šta nam je tema ili koju fotografsku tehniku koristimo.
Evo, na primer, imate priliku da snimate u staklenom studiju iz 19. veka, u jednoj od tehnika iz istog doba, recimo u mokrom kolodijumskom procesu, koji se dugo koristio za snimanje portreta. Tu je stari studio, originalne pozadine, rekviziti kakvi su se tada koristili. Sve je isto, osim ljudi koje ćete portretisati. Oni imaju drugačiju fizionomiju, frizuru, nakit, brkove i bradu, odeću, drugačiji stav, drugačiji odnos prema fotografisanju, jer im je veoma poznat i blizak. Dakle, iako je sve isto, konačan rezultat nije. Te nove–stare fotografije predstavljaće neobičnu i zanimljivu simbiozu prošlosti i sadašnjosti koju, eto, fotografija ume tako lako da pomiri.
Vratimo se sada na naših pet aspekata stvaranja fotografije i pogledajmo kako se promenila njihova uloga danas.

Nova stvarnost

Fotografija se uvek bavi stvarnošću, ona je njen razlog postojanja, njeno opravdanje za uspeh, dugovečnost i masovnost primene. Međutim, nije baš sve tako jednostavno. Iako se bavi stvarnošću, fotografija je uvek samo interpretira ili, bolje reći, prepričava na neki sebi svojstven način. Danas imamo izražena dva pravca odnosa prema stvarnosti: prvi ima tendenciju ka što većoj objektivnosti, glorifikujući ”čistotu” realne ili tzv. ”snap shot” fotografije, koju karakteriše direktan pogled na stvarnost, bez potrebe za vizuelnim doterivanjem (Ryan McGinley, Jitka Hanzlova, Phil Collins).
Drugi pravac teži ka potpunoj fikciji i pono­vnom stvaranju stvarnosti, postavljajući lični svet kao vizuru gledanja. Čak i taj pravac deli se na dva pristupa: u jednom fotografi teže da rekonstruišu stvarnost do najsitnijeg detalja, ali  da je zadrže u sferi imaginacije, nedoži­vljenog (Jeff Wall, Gregory Crewdson), dok se drugi trude da ”napravljena” stvarnost bude očigledno lažna (Nick Night, Erwin Olaf, AES+F group). Ima i onih koji uspešno spajaju oba pravca (Cindy Sherman, Yasumasa Morimura, Liu Zheng).
Ne zaboravimo boju kao dominantan aspekt moderne fotografije jer svi digitalni fotoaparati apriori snimaju kolor-fotografije. Boja je postala ikonografija savremenog sveta, potpomognuta filmom i masovnim medijima. Ona više nije u tolikoj meri simbol nečega, već ”puko stanje stvari”. Boja često naglašava stvarnost, čime ona na fotografiji postaje bolja i bitnija. S druge strane, čini stvarnost običnom jer je svi vidimo na isti takav način (”Pa ovo sam i ja mogao da snimim”). U savremenoj fotografiji, međutim, ta običnost često postaje neobičnost i samodovoljnost.
I, za kraj, da pomenemo fenomen digitalne revolucije – Photoshop, koji opet stvara neku svoju realnost u kojoj realni parametri mogu, ali i ne moraju da postoje. Rečju, u Photoshopu je moguće napraviti baš sve što vam padne na pamet. To znači da se veština fotografisanja transformisala u veštinu rada u Photoshopu.

Nov detalj

Odavno je napuštena ideja stvaranja pojedinačnih fotografija (dobrih, zanimljivih, izuze­tnih, lepih…). Danas je rad u seriji primaran i fotografije izvađene iz konteksta serije često ne mogu da stoje same, tj. ne sadrže dovoljno­ info­r­macija. Iako je još Rolan Bart (Roland Barthes) opovrgao narativnost fotografiji, ona se i dalje trudi da ispriča neku priču, a to najbolje radi kroz seriju fotografija. Iz svega ovoga proizlazi da je detalj danas manje bitan u odnosu na celinu. Nekadašnje višeslojno značenje koje je imao često je zamenjeno opservacijom koja stavlja akcenat jednako na neobičnost i obi­čnost. Trivijalnost svakodnevice ostaje i dalje trivijalnost, bez dubljih i viših značenja jer se život ne sastoji samo od uzvišenih i lepih stvari, već i od onih sasvim običnih i uobičajenih.
Tu moć opservacije autori koriste za iskazivanje ličnog stava, što neretko donosi kritičk­u misao (o društvu, ljudima, nama samima, moralnim vrednostima…). Detalj je postao kôd savre­menog društva, načina života, shvatanja…

Nov okvir

Već pomenuta težnja savremene umetnosti ka neposrednošću, neformalnošću, ”rea­lnom” doživljaju, ogleda se u novom okviru slike koji je neprecizan, nesavršen, dinamičan, nekad i nejasan. Precizan okvir (sa­vršen kadar, kompozicija) više nije imperativ, jer fotograf želi da nas uvede u scenu, da stojimo pored njega ”na mestu zločina”. To znači da su slučajni elementi dobrodošli, kao i nejasno definisana granica između realnosti slike i stvarne realnosti. Sve se prepliće, sve je živo i skoro nikada do kraja završeno, sa željom i nadom da gledalac svojim kreativnim učestvovanjem dovrši scenu ispred sebe, na način koji njemu odgovara.
Nesavršenost kompozicije, prazna polja f­otografije, čudna isecanja, krivi horizont, natrpanost kadra, mešanje planova… sve su to instrumenti savremene komunikacije koji reflektuju haotičnost, neharmoničnost i raskid s iluzijama savremenog čoveka. Jedini sigu­rni beg jeste okvir monitora – mesto stvaranja novog sveta, mesto susreta realnosti i digita­lne imaginacije.

Novo vreme

Odlučujući trenutak Anri Kartije-Bresona danas je napušten, prevaziđen, jer je fotograf konstruktor scene, a sve manje svedok vremena. Snimljena fotografija najčešće nije gotova samim pritiskom okidača. Njeno vreme produžava se i menja naknadnom obradom u računaru. Vreme možemo da menjamo, dodajemo, oduzimamo, relativizujemo… i time potvrđujemo tezu čuvenog japanskog fotografa Hiroši Sugimota (Hiroshi Sugimoto) da je vreme na­j­apstraktniji pojam koji je ljudski rod izmislio. Konstruisanjem stvarnosti vreme se odbacuje kao relevantan činilac, čime se stvara ambivalentan odnos prema vremenu. U isto ”vreme” meša se stvarnost i izmišljeno.
Vreme je postalo psihološki aspekt kojim se određuje način interpretacije fotografije. Na primer, sažimanje vremena koje ima svoj uzor u filmu. Zatim, spajanje više scena u jednu, gde ne možemo jasno da odredimo tok i vreme deša­vanja. Vreme kao elemenat apstrakcije, bez jasnih tragova trajanja nekog događaja i rea­lnog istorijskog vremena. Razvoj tehnologije premestio je težište s tehničkog aspekta vremena na psihološki.

Nova tačka gledišta

Tačka gledišta više nije fizički aspekt jer su tokom razvoja fotografije ti aspekti iscrpljeni. Danas, ona definiše stav i odnos autora prema temi, što znači da je tačka gledišta dominantan aspekt kreiranja umetničkog dela. Takođe, dominira potraga za indi­vidualnim u kontekstu globalnog novog sveta, kreiranog po merilima mas medija.
Specifična i česta tačka gledišta ogleda se u inti­mnom pristupu fotografiji, gde se samoanaliza i analiza okruženja odvijaju kroz vizuru ličnog doži­vljaja. Dakle, lični pogled postaje opšti, privatn­i svet kao refleksija javnog. Fotograf je svedok i učesnik i svojim izborom teme, načinom gledanja i preze­ntacije određuje tačku gledišta.
Često vidimo primer formalnog i sistematskog pristupa temi (ista estetika svih fotografija) koji naglašava ”posmatranje” kao stav. Drugi, čest primer je spontanost koja teži ka ”iskrenosti” – ovo, na fotografiji, je samo to i ništa više. Sledeći je pod uticajem konstruisane stvarnosti (Photoshop) koja u sebi krije slojevitost ali i površnost efekta.
Tačka gledišta više nije neobičan rakurs gledanja, već lični pogled na svet, s jasno izraženim stavom i odnosom prema stvarnosti.

Šta je budućnost fotografije?

Ne verujem da je moguće dati odgovor na ovo pitanje. Istorija fotografije pokazala je da ona svojim sadržajem i vizuelnim jezikom, ipak, prati vreme i dešavanja. Njena socijalno-kulturološka uloga i dalje je dominantna, što znači da fotografija u sebi sublimira aspekte umetnosti, ali i stvarnosti. Ona je refleksija, pokazatelj, inovator, kritičar, puna je iluzija, nade i želje da zabeleži jedinstvenost života, koja se jednako ogleda u našoj stvarnosti i fikciji. Fotografija će nastaviti da ”govori” svojim specifičnim jezikom, koji će možda ponekad biti nerazumljiv, dok ne otkrijemo sve kodove kojima obavlja svoju primarnu funkciju, a to je komunikacija.