Foto-škola

Odelo čini čoveka

[signoff]Način na koji se čovek oblači govori o njegovoj ličnosti i karakternim osobinama, pa zbog toga fotograf mora da vodi računa o svakom detalju odevnih i drugih predmeta koje model ima na sebi. Prošlog puta bavili smo se s problematikom uređivanja spoljašnjeg izgleda ljudskih jedinki sa socijalnog i društvenog aspekta, ovoga puta obrađujemo istu temu s naglaskom na specifičnosti koje su u vezi s fotografijom. Govorićemo o retuširanju modela, o uređivanju i doterivanju odevnih predmeta i ostalim detaljima koji utiču na ljudsku spoljašnost, odnosno, o pripremama za snimanje dotičnog modela.[/signoff]

Uniforma i “uniforma”

Slobodno možemo utvrditi da su sve ljudske zaje­dnice na neki način uniformisane, kako uniformama u bukvalnom smislu reči (vojnici, policajci, poštari, vatrogasci, piloti i stjuardese, mornari…), tako i po sli­čnom načinu oblačenja ljudi koji pripadaju određenim dru­štvenim, socijalnim i etničkim grupama i zajednicama, naročito ako se bave istom profesijom (političari, biznismeni, radnici, seljaci, intelektualci, sportisti, domaćice…), što umnogome olakšava da po odeći zaključimo o kakvoj se ličnosti radi ako posmatramo njegovu fotografiju. Način na koji se čovek oblači govori o njegovoj ličnosti i karakternim osobinama, pa zbog toga fotograf mora da vodi računa o svakom detalju odevnih i drugih predmeta koje model ima na sebi, pogotovu kod portretne fotografije, kako bi gledalac imao jasnu predstavu o ličnosti osobe koja se nalazi na fotografiji. Takođe, kod podele uloga figura na grupnim fotografijama, nije svejedno na koji način su obučeni nosioci glavnih i sporednih uloga. Pri tom, mora da vodi računa i o tome da uniformisana lica moraju biti obučena strogo po pravilima – svi vojnici imaju iste uniforme bez individualnih detalja, tako da ih možemo razlikovati samo po karakternim crtama lica i po ponašanju kada nisu u stroju. Civili su više-manje ”uniformisani” kada izvršavaju svoje profesionalne obaveze, ali imaju i mogućnost da svoju individualnost, za razliku od vojni­ka, naglase pojedinim odevnim detaljima, dok u privatnom okruženju, načinom oblačenja mogu da iskažu u potpunosti svoju individualnost.
Odevni predmeti imaju različitu namenu; u zavisnosti od prilika u kojima ih koristimo, odelo može biti svečano, za specijalne prilike, svakodnevno, radno, zaštitno, za rekreaciju, sport, odmor i tako dalje. Odeća precizira funkciju, profesiju i pripadnost određene jedinke u društvenoj zajednici. Promenom odeće možemo da izvršimo i promenu uloge jedinke, kako u stvarnom životu, tako i na fotografiji. Pomoću nje možemo da potisnemo ili naglasimo društvene i socijalne razlike među ljudima: školske uniforme brišu razlike među staležima i demokratski izjednačavaju učenike u razredu, dok „Armani“ odelo i radnički kombinezoni naglašavaju razliku u društvenom položaju jedinki koje ih nose. Poslovni ljudi nose ”uštogljena” odela, umetnici se oblače i nose ležerno, nekom odelo stoji kao nataknuto, nekom kao saliveno.

Nastavak članka možete pročitati u časopisu Refoto br. 95, koji možete poručiti na…

<!–more–>
Odelo i kostim
Odevne predmete možemo podeliti u dve grupe, a u zavisnosti od njihove praktične namene. U prvu grupu svrstavamo svakodnevne odevne predmete koje svaki pojedinac oblači i bira po svom ukusu, u zavisnosti od godišnjeg doba, od društvenih događaja u kojima učestvuje, od sredine u kojoj namerava da se kreće i slično; sam odlučuje o tome koje odevne predmete će obući i koristiti u određenoj prilici, a u zavisnosti od svog li­čnog opredeljenja, društvenog staleža kome pripada i od drugih činilaca koji proističu od primarne i seku­ndarne funkcije odeće o kojoj smo govorili prošli put. Drugim rečima, svaki pojedinac sam kreira, sa manje ili više mašte i uspeha, sopstveni stil oblačenja i bira odeću kojom želi da se predstavi pristojno u određenom društvenom i radnom okruženju. U širem konte­kstu, te odevne predmete, koje koristimo svako­dnevno, nazivamo odelom ili odećom.
Drugoj grupi pripadaju odevni predmeti za koje koristimo naziv kostim, a služe za preoblačenje, odnosno, za pretvaranje osobe u drugu ličnost. Koriste se pre svega u pozorištu i filmu i pomažu glumcima da odglume svoje uloge. Kostim je prilagođen istorijskoj epohi dela u kojem glumci glume, ličnosti koju predstavljaju, simboličkoj ulozi i vrsti dramskog dela – pozorišni, operski ili baletski komad. Kostim može da bude civi­lno odelo koje služi za spoljašnju karakterizaciju ličnosti koju glumac tumači, može da bude istorijski, uniforma ili proizvod modne fantazije, ali ga ne možemo upotrebljavati kao svakodnevni, praktični odevni predmet (u primarnoj funkcija odela), koji podleže trenutnom modnom ukusu, već samo kao rekvizit koji služi u određenom komadu. Učesnicima na kostimiranim zabavama (maskenbalima), paradama, karnevalima i paganskim svečanostima – maškarama poput poklada i sl., kostim omogućava da određena ličnost zameni privremeno svoj svakodnevni identitet s identitetom neke virtuelne ličnosti iz bajki ili stvarne savremene ili istorijske slavne osobe koja je imala mnogo burnije i interesantnije životne doživljaje. Tipični balski kostimi koji se najčešće koriste jesu likovi iz renesansnog pozorišta: domino, Kolombina, Harlekin, Pierot, ali i ličnosti iz bajki, stripova i slično (razne mitske ličnosti, Pepeljuga, Betmen, gusar Crnobradi, Šerlok Holms…). Ako se glumac ili kostimirani pojedinac pojavi na ulici u pozorišnom ili balskom kostimu, izazvaće opšte inte­resovanje i čuđenje ostalih prolaznika, kod nekih će probuditi samo radoznalost i simpatiju, ali biće i komentara kao ”iz kog je cirkusa pobegao”.

Pokrivalo za glavu: kapa, šapka, šešir, kruna
Kapa ili druga pokrivala za glavu nisu uvek obavezni, ali su bitan sastavni deo odeće. Andersenov kralj koji je išao go, odnosno u ”nevidljivom” odelu, kroz masu svojih podanika ulivao je svima odgovarajući respekt zahvaljujući tome što je na glavi imao krunu. U svakodnevnoj uličnoj gužvi odmah možemo da uočimo, iako ne vidimo dobro, kako su prolaznici obučeni, ko je poštar, policajac, vatrogasac, gospodin, vojnik itd., zahvaljujući kapi ili šeširu, a šefa železničke stanice prepoznajemo zahvaljujući crvenoj šapki. Kao i odelo, ona ima primarnu, praktičnu funkciju: štiti glavu od nepovoljnih vremenskih uticaja i sekundarnu funkciju ukrasnog i atraktivnog modnog detalja. Budući da se nosi na glavi mnogo je uočljivija od ostalih delova odeće i prema tome i mnogo aktivnija – kod međusobnog komuniciranja gledamo, pre svega, u lice sagovo­rnika i, naravno, odmah primećujemo kapu, ako je on ima na glavi, dok na ostale odevne detalje obraćamo manju pažnju. Atraktivan šešir može da potisne lik svog nosioca i zato uvek moramo dobro da razmislimo o ulozi koju on može da odigra na konačnoj fotografiji. Kapa je i jedno od sredstava međusobne komunikacije: skidanjem upućujemo ili uzvraćamo pozdrav, izražavamo počast, poštovanje ili pokornost, dok neskidanjem izražavamo prkos ili nepoštovanje. Javne ličnosti se „izjednačavaju“ i solidarišu s radnicima kada ih posećuju na gradilištima – stavljajući zaštitni šlem na glavu, poštujući bezbednosne propise, iako ih čuvaju gorile i o njihovoj sigurnosti brinu svi ostali, tako da ni slučajno ne može da se desi da im padne cigla na glavu. Kapa može da promeni svoju prvobitnu funkciju; tako je šajkača – vojnička kapa – postala deo narodne nošnje koju i danas nose seljaci, a zadržali su je u civilnom životu kao simbol hrabrosti svojih predaka seljaka, ratnika iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Odevni predmeti u funkciji rekvizita
Odevni predmeti imaju iste karakteristike kao i svi ostali rekviziti o kojima smo govorili ranije, i zato s njima manipulišemo kao sa svim elementima u pre­dmetnom prostoru fotografije. Ako snimamo žive scene na ulici ili pozorišnu predstavu, koristimo postupke metode nalaženja i iščekivanja, zbog toga što ne možemo na drugi način da promenimo odeću koju nose prolaznici i glumci, bez obzira na to da li se radi o odelu ili kostimu. Ako nam odela prolaznika ne odgovaraju, moramo da sačekamo da naiđe osoba koja je obučena prikladno, prema našoj zamisli, ili da pristupimo kombinovanoj metodi (nalaženja i aranžiranja) i da u dati ambijent smestimo statistu koga smo obukli u odgovarajuće odelo ili kostim, kako bi on odglumio slučajnog prolaznika. Mnogo veće mogućnosti nam pruža metod aranžiranja; osobu koju želimo da snimimo u studiju možemo da snimimo u njegovoj odeći uz manje ili veće intervencije na spoljašnjem izgledu ili da ga obučemo u kostim birajući odevne predmete po našem nahođenju. U tom slučaju, govorimo o fotografskom kostimu, koji se za te prilike obično ne šije posebno, kao u pozorištu ili na filmu, već se pozajmljuje iz njihovih fundusa.
Odevne predmete, čije je korišćenje isključivo privilegija čoveka (mada ponekad možemo da naiđemo na psa u zimskom kaputiću ili cirkuskog majmuna u smokingu), koristimo pretežno u ulozi pomoćnih elemenata na fotografiji (osim u modnoj fotografiji), ali oni imaju istu osobinu kao i ljudska figura na fotografiji – da teže ka preuzimanju uloge glavnog ili, mnogo češće, smetajućeg elementa. U to se možemo uveriti svaki put kada poželimo da snimimo, na primer, ruševine nekog ri­mskog grada. Može nam se desiti da naiđemo na osobu koja, obučena u uniformu, glumi ri­mskog legionara i lepo se uklapa u ambijent, a koja će za određenu nadoknadu rado dozvoliti da je fotografišemo, ali mnogo je veća verovatnoća da ćemo naići na hordu turista čija ”uniforma“ (šortsevi, bermude, šarene majice, košulje, kape i ”Nike“ patike) uopšte ne liči na odevne predmete starih Rimljana, i nipošto ne odgovaraju datom ambije­ntu. Njih se možemo rešiti jedino metodom iščekivanja (da sačekamo odlazak na doručak, ručak ili večeru) ili da našu nameru ostvarimo u vansezoni kada se oni, poput ptica selica, vraćaju u svoja staništa.
Modna fotografija
Jedan od najatraktivnijih fotografskih žanrova, direktno povezan s odevnim predmetima, jeste modna fotografija. Ova fotografska disciplina bavi se reprodukovanjem modnih kreacija koje u nekim slučajevima mogu da poprime osobine umetničkog dela, a sastavni je deo putujućeg modnog ”cirkusa” čiji je cilj promovisanje robne marke, koja neposredno prodaje, ne samo konfekciju iste modne kuće na svim kontinentima, već i mnoštvo drugih proizvoda, kao što su: parfemi, cigarete, čokolade, budilnici, posteljina, dušeci, automobili itd. U suštini, radi se o informativno-emotivnoj dokumentarnoj fotografiji sa naglašenim estetskim i likovnim elementima, koja beleži prolazne modne inovacije. Modne revije neki put imaju elemente, uslovno rečeno, performansa i scenskog događaja, ali ipak, modna događanja i modna fotografija imaju, pre svega, komercijalnu funkciju. Na ovim fotografijama atraktivni i sa­vršeni odevni predmeti nosioci su uloge glavnog sadržajnog elementa na fotografiji, dok sporednu ulogu tumače manekeni koji ih nose. Isto tako atraktivni i savršeni, ali fotograf mora da se potrudi da potisne njihovu ličnost, jer u ovom slučaju oni tumače ulogu prelepih vešalica za odela, a njihove ljudske karakterne osobine, osim lepote, potpuno su nebi­tne. Glavni efekat modnih fotografija postiže se posebnom atraktivnošću zasnovanoj na kontrastu koji se bazira na sučeljavanju dve savršene forme: lepote modne kreacije i lepote ljudskog tela, odnosno manekena. Modna fotografija mora da naglasi kroj, oblik, materijal, strukturu i boje modne kreacije, a ponekad i ambijent koji je tipičan za odevni predmet koji reklamira. Bitnu ulogu u modnoj fotografiji igraju i šminka, frizura i nakit koji modeli nose, o čemu ćemo govoriti u sledećem nastavku.