Moje iskustvo

Originalnost i kako je postići u fotografiji?

Ima stvari u životu koje se ne mogu naučiti. Čim se pojavi mogućnost da se nauče, prestaju da budu to što jesu. Jedna od tih stvari jeste ORIGINALNOST. naš proizvod, FOTOGRAFSKA SLIKA, može da privuče pažnju na razne načine, ali najviše originalnošću.

Kako biti originalan?

Od najranijeg detinjstva svako se trudi, svesno ili nesvesno, da bude originalan. Čim dete malo odraste i bude svesno prednosti u dobijanju onoga šta želi, ono počinje da pravi neke poteze koje smatra originalnim, kako bi privuklo pažnju. Šta se dešava s nama, odraslom decom, kako da privučemo pažnju na svoja fotografska dela? Moram da zaključim da smo svi mi, fotografi, u velikoj meri egzibicionisti. Lepo je to što snimamo, ali potrebna nam je publika. Pojam publike moramo široko da posmatramo. Nije to samo publika na nekoj javnoj izložbi; to su naši rođaci i prijatelji kojima pokazujemo svoja dela, to su posmatrači albuma u kome su naše fotografije s putovanja, to su mame i tate koji su ushićeni kada vide kakav im je potomak ili, pak, bake i deke kojima ”slatko malo” pričinjava zadovoljstvo kada stigne u fotografskoj formi, bilo pismom ili preko Interneta.
Jedno od najvećih zadovoljstava za fotografa svakako je kada vidi svoje delo objavljeno u časopisu, posebno ako postoji još neki (pozitivan) komentar uz fotografiju. Posmatrajući razvoj fotografske delatnosti kroz duže vreme, mogao bih da zaključim da postoji više načina da se fotografija učini originalnom. Ovo o čemu pišem nije ni blizu sveobuhvatnog, jer biti originalan znači i da do prikaza originalnosti postupak ne treba da bude poznat.

Originalnost skokom unazad

Fotografija može da bude originalna ako je stvorena nekim postupkom iz prošlosti, bilo da su u pitanju  aparature ili hemikalije. Imali smo prilike da vidimo kako, u želji da postignu originalnost, fotografi snimaju foto­aparatima s rupicom umesto objektiva (camera obscura), zatim su se setili ranijih hemijskih postupaka, kao što su: antotipije, talbotipije i slično. Istina je da sam vrlo retko nailazio na moderne dagerotipije, ali ima i njih.
Originalan može da bude i neko ko uzme profesiona­lni fotoaparat velikog formata i Polaroid crno-beli materijal (podsetiću vas takozvanog projekta ”Impossible”) i njime snima gradske pejzaže, na način kakav je bio moderan pre više decenija. Takav je minhenski fotograf Kristofer Tomas (Christopher Thomas), koji je, naoružan fotoaparatom 4×5 inča i Polaroid filmom tipa 55, snimao gradske pejzaže Njujorka i to tako  dugačkom ekspozicijom da su ljudi bukvalno nestajali s ulica. Fotografije bez ljudi bile su nametnuta specijalnost dagerotipija jer zbog veoma duge ekspozicije ljudi nisu mogli ni da se pojave na snimku.
Pre više decenija nemački fotograf Rajnhart Volf (Reinhart Wolf) napravio je seriju fotografija Njujorka fotoaparatom velikog formata s jakim teleobjektivom. Teleobjektivi velikih žižnih daljina vrlo retko se viđaju na fotoaparatima velikog formata (View Cameras) zbog neophodne duge izvlake meha, što nije uvek moguće. Na taj način Volf nam je otkrio prizore koje normalno ljudsko oko nije u  stanju da vidi u takvom razlaganju i takvoj perspektivi.

Kombinovanje starih i novih tehnika

Milan Zivkovic

Infracrvena fotografija daje neobične snimke jer koristi svetlo onog dela spektra koji je ljudskom oku nevidljiv

Odmah po pojavi digitalne fotografije, javljaju se fotografske slike proizvedene kombinovanom tehnikom. Velikoformatnim fotoaparatom snimljen je dijapozitiv na nekom od poznatih filmova velike moći razlaganja, digitalizovan skeniranjem na rotacionim skenerima velikog razlaganja i izrađene su fotografije velikog ­formata na modernim ploterima ili štampačima. Takve fotografije i dalje mogu da se vide u prodajnim galerijama fotografija. Pod ovu kategoriju mogle bi se staviti sve moguće tipije koje bi se skeniranjem i digitalnom obradom proizvele kao savremene fotografije na modernim štampačima.

[divider_top]

Originalnost skokom unapred

Kod pojave novih tehnika ili opreme, oni koji su prvi korisnici često ponesu oreol originalnosti. Prvi snimci Polaroid  kolornim postupkom ušli su u muzeje i nalaze se u brojnim knjigama. Prvi korisnici ekstremno širokougaonih objektiva ”riblje oko” takođe su bili visoko na lestvicama originalnosti. Da ne govorimo o skoro uvedenom Lensbaby sistemu, o kome smo svojevremeno pisali.
Fotografije napravljene najnovim fotoaparatima velike rezolucije takođe imaju oreol originalnosti, sve dok ti fotoaparati ne postanu opšteprihvaćeni instrumenti za rad. Naravno, fotografije velike rezolucije ističu se tek kada se od njih naprave ogromna povećanja.
Pogledajte ove snimke napravljene novim digitalnim fotoaparatom Nikon D800e. Iako smo više puta mogli da vidimo takve snimke, ova velika rezolucija i sposobnost da se naprave ogromna povećanja daje im određenu originalnost.
Slična situacija postoji kod panoramske fotografije. Ranije je pravljenje panorama pre­dstavljalo pravu muku. Već napravljene fotografije su se sekle, lepile. S pojavom prvih digitalnih fotoaparata snimanje panorama postalo je dečja igra. Normalne panorame više nisu ni retke niti originalne, ali zato sada postoje cirku­larne panorame! To je već ”hit”, ali ne zadugo. Sada svako može da pravi cirkularne panoram­e koristeći neki od programa. Svako čudo prođe za tri dana!

Originalnost kroz aktuelnost

Svaki događaj koji privlači pažnju javnosti, ako se snimi dok je aktuelan, ima u sebi dozu originalnosti, čak i kada snimak sam za sebe nema fotografskih novotarija. Ako snimljeni događaj poprimi veći značaj, onda je aktuelnost snimka produžena, a time i njegova origina­lnost. Ovu vrstu originalnosti koriste profesionaln­i foto-reporteri kojima je posebno obe­zbeđen pristup događajima. Zbog dostupnosti fotoaparata i povećanog kvaliteta fotografija koje daju, mnogi slučajni snimatelji mogu da ponesu­ oreol origi­nalnosti kada snime neobičan­ i jedinstven događaj kome su svedoci.

Milan Zivkovic (2)Odnos objekta i okoline

Razni predmeti snimanja  najčešće se fotografišu u nekom tipičnom okruženju. Nekako smo navikli da se portreti i aktovi najčešće snimaju u studiju, naspram neke neutralne pozadine, s brižljivo vođenim svetlom. Problem je u tome što takvih savršenih fotografija ima više nego što nama treba. Pojedini fotografi pokušavaju da postignu originalnost  stavljanjem predmeta snimanja u sasvim neočekivan ambijent. Cvet u bašti ili cvećnjaku sasvim je normalna pojava. Ako je cvet u pustinji, na kamenjaru, onda to implicira borbu između živog i mrtvog. Nago žensko telo u ambijentu sobe prirodno je postavljeno, ali ako želite efekat neočekivanosti, smestite ga u neki drugi ambi­jent, na primer, u neki napušten podrum, na ulicu, ako se to može izvesti. Moj prijatelj Ričard Forster (Richard Forster), koga smo predstavili u broju 68, napravio je izložbu aktova snimljenih naspram grafita usred Ženeve.
Portret snimljen u ateljeu predstavlja snimljenu osobu. Ako se osoba snimi u ambije­ntu u kome živi i radi, kroz tu postavku portret pruža mnogo više informacija o delatnosti snimljene osobe ili njegovim/njenim osobinama. Ako je pozadina savršeno netipična za pre­­d­met snimanja, time se postiže i određeni nivo originalnosti kroz neočekivan ambijent, kao u prethodno pomenutom slučaju.

Kopiranje i imitiranje

Imitiranje je najveći stupanj laskanja – kaže jedna izreka. Imitiranje sigurno isključuje po­tpu­nu originalnost, ali fotografsko imitiranje nekog slikarskog dela, na kome se jasno vidi šta ga je inspirisalo, može u sebi da nosi originalnost. Takve fotografije, koje bih nazvao ”à la…” ili ”na način…” mogu da budu zaista originalne i istovremeno da zadovolje i estetske i moralne kriterijume. Bilo je i slikarskih dela po ovom principu. Naročito mnogo imitiranja i parafraziranja video sam na temu Mona Lize.
Jedna vrsta kopiranja ili imitiranja nije vrlina, i zove se plagijat. Napraviti plagijat nije ni najmanje kavaljerski delikt. To je krađa kao svaka druga, samo što je predmet krađe neko naučno ili umetničko delo. Plagijati se često nalaze u muzici i tu se još nekako legalizuju. Već sam u jednom ranijem članku pomenuo da je Žorž Bize plagijatom prisvojio ”Svadbenu pesmu” Sebastijana Iradijea, i od nje napravio Habaneru u operi Karmen. Sada svi znaju Habaneru, a malo ko zna ko je napravio original. Kod nas, fotografa, plagijati su grubi. Dok je Bize mogao svoj plagijat malo da izmeni, kao što mogu da učine umetnici ili pisci u svojim pisanim delima, fotografi koji se služe plagijatom često koriste tehniku ”copy & paste”. Ne verujem da su mnogi fotografi skloni to da rade, kao onaj naš nesrećni kolega, ali često mogu da budu žrtve plagijatora. Nije tema našeg članka kako se obezbediti da neko ne počne da se kiti našim perjem, to jest da kopira naše radove, ali o tome treba misliti kada se radovi šalju na razne izložbe ili u druge svrhe.

Izazivanje šoka

Jedna od fotografija snimljenih pored grafita na zodovima zgrada u Ženevi

Jedna od fotografija snimljenih pored grafita na zodovima zgrada u Ženevi

Pre nekoliko decenija jedan američki fotograf  pokušao je da bude originalan time što je snimao odsečene glave mrtvih ljudi koji su bili u prosekturi. Čak je nosio kući te glave i držao ih u svom frižideru! Ja se gadim takvih zahvata, ali verujte mi da je jedan poznati fotografski časopis objavio veliki članak o tom fotografu i njegovim pokušajima da bude originalan.
Šok može da se postigne erotikom. Erotika je bila praktikovana od samih početaka fotografi-je. Da li je ili nije erotska fotografija – pornografska, tj. šokantna za publiku, to je pomalo stvar i epohe u kojoj se živi. Podsetiću vas da je Gustav Courbet, čuveni slikar, izazvao skandal još 1866. godine kada je, u najvećem realizmu koji može da se postigne četkicom, naslikao obnažen donji deo torzoa svoje prijateljice, uz sve anatomske detalje, što je izazvalo skandal. Uprkos tome, ta ”skandalozna” slika pod nazivom ”Početak sveta” (”L’Origine du Monde”) sada se nalazi u Muzeju ”D’Orsej” u Parizu.
U novije vreme Robert Mepltorp (Robert Mapplethorpe), koji je umro od side 1989.  u 42. godini,  i koji je sigurno jedan od fotografskih velikana, šokirao je publiku svojim eksplicitnim aktovima žena, dece, ali prete­žno muškaraca, prema kojima je imao naročite sklonosti. On se nije ustručavao da fotografski odrazi i anomalije koje se smatraju psihičkim bolestima. Ja sam posetio, koliko me sećanje služi, bar jednu od njegovih izložbi – njegova tehnika bila je besprekorna, ali pojedini snimci bili su šokantni. Toliko šokantni da je zbog tih njegovih dela ”lansirana” polemika u Sjedinjenim Američkim Državama oko javnog finansiranja umetničkih dela te vrste. Uprkos kontroverznosti koja i sada postoji, skoro četvrt veka posle njegove smrti, njegove fotografije nalaze se u raznim muzejima i galerijama, a jedna njegova fotografija Andija Vorhola (Andy Warhol) postavila je 2006. godine rekord kao 11. najskuplja ikad prodata fotografija, za 643.200 dolara.

Zamke u traženju originalnosti

Nagon da se bude originalan može snimatelja da odvede u neželjene pravce. Na prvom mestu je nedostatak ukusa.
Sigurno je da mnogi gledaoci fotografije imaju neki svoj nivo prihvatljivosti. Nije svaka fotografija po svačijem ukusu, a fotograf ne treba da zaboravi zahteve estetike i pristojnosti, jer gnušanje zbog nedostatka ukusa poništava ­željeni efekat originalnosti.
U težnji za originalnošću ponekad se ne­hotična greška pokušava podvesti pod originalnost. Na kraju, do originalnih postupaka  često se i dolazi preko nehotične greške. Da bi se takva greška ”legalizovala”, treba da bude ponovljiva, a ne sasvim slučajna i nekontrolisana. Setimo se solarizacija iz prošlosti – one prve solarizacije sigurno nisu bile hotimične, nego je neko slučajno upalio svetlo za vreme procesa. Kada je video efekat, brzo je tu grešku učinio vrlinom i tako su mnogi fotografi došli do svetske slave.
Moje mišljenje jeste da se do prave i hvale vredne originalnosti, dolazi radom i eksperime­ntom, a ne samo slučajem. Jasno je da se slučajno otkriva mogućnost, ali da se krajnji efekat postiže sistematskim radom koji podleže kontroli autora, kako u pogledu vizuelnog efekta, tako i u poštovanju estetskih i moralnih kriterijuma.
Na drugom mestu u zamkama originalnosti jeste neadekvatna tehnika i fotografsko umeće. Fotografija je, kako se to nekome sviđalo ili ne, i zanat. Ne sme se nedostatak fotografskog znanja sakrivati iza floskule ”umetnosti”. Uostalom, već sam izrazio svoje često napadano mišljenje­ da niko ne može da se ”bavi umetničkom foto­grafijom” – time se bave kritičari i istoričari umetnosti, a fotografi, slikari, vajari proizvode svoja dela na osnovu raznih, pretežno estetskih kriterijuma i do titule ”umetnosti” dolaze, ne samo kroz vidljive kvalitete svoga dela, nego često i kroz vreme koje je proteklo od momenta stvaranja do momenta posmatranja.
Mnoge fotografije iz 19. veka po današnjim kriterijumima ne bi mogle da se nazivaju ume­tničkim, a svedoci smo koliko su te fotografije, sa svim svojim nedostacima, predmet izlaganja i divljenja mnogih, možda i vas koji čitate ovaj članak.
Treća, i naročito značajna zamka jeste da se, zaneseni mogućnostima koje pruža tehnika obrade fotografija, upustimo u manipulacije koje nas izbacuju iz domena fotografije i ubace u domen grafičke obrade. Neko može da pita zašto je to loše. Loše nije, ali ako razgovaramo o fotografiji, onda treba da se služimo fotografskim alatom. Naravno, svako može u svojoj sobi da izloži šta želi, i od ranije su poznata dela u mešovitim tehnikama, no na izložbama fotografije, bilo kolektivnim, bilo samostalnim, trebalo bi da se izlažu fotografije.

Mugav MiyaharaTreba biti ili drugačiji ili bolji

U marketingu se smatra da bi neki proizvod, ruku ili duha, bio uspešan, on mora da bude ili drugačiji od do tada stvaranih sličnih proizvoda, ili da bude bolji od drugih, do tada poznatih, dela. Isto pravilo važi i za fotografiju. Neka ideja koja fotografu izgleda dobro i originalno, treba da prođe kroz takvo ispitivanje. Da li je ideja dovoljno originalna – što je vrlo teško postići u vreme hiperprodukcije fotografija, i to dobrih fotografija – i da li je moguće ponuditi fotografiju koja se ističe svojim znatno boljim kvalitetom, ostaje otvoreno pitanje. Ovde nam, naravno, pomaže i progresivan razvoj tehnike.
Digitalna fotografija je po kvalitetu prevazišla klasičnu fotografiju. Svakodnevno nailazim na ljude koji misle da to nije slučaj. Po mom mišljenju nije analogna fotografija bolja od digitalne. Sada se s manjim formatom može postići kvalitet koji je nekada bio dostupan samo s velikim formatom. Mislim da lamentiranja takve vrste ne stoje. Ilustracije radi, koliko puta sam čuo kako su one obične gramofonske ploče imale bolji zvuk, međutim, sada ih nema na tržištu. Možda je taj zvuk bio bolji (za nekoga), ali bilo je puno krckanja i šuštanja, kao što je bilo mnogo prašine i retuširanja na povećanjima s ranijih filmova. Tako i danas, najveći broj fotografija koje se snime proizvod su digitalne tehnologije – korisnici su se opredelili, oni koji misle drugačije mogu samo da tuguju.
Izazov da se bude drugačiji veoma je izražen i težak da se dostigne. Da bi neko bio bolji, nekada ne pomaže ni kompletno fotografsko umeće – ljudi grabe za digitalnim fotoaparatima ogromne rezolucije (megapiksela), od kojih samo mali broj snimaka završi u onoliko velikom formatu koji traži takvu rezoluciju. Kada uhvatim sebe da se divim nekom novom fotoapa­ratu velike rezolucije, velikog senzora, pojavi se ona druga stran­a moga Ja i upita me koliko velike fotografije i koli­ko često pravim, a moja sadašnja tehnika mi  onemogućava da to postignem. Onda se sa žalje­njem podsetim da je ”razlika između odraslih i dece samo u ceni njihovih igračaka” – meni nije bila potrebna nova alatka, nego nova igračka.
Ova tema može da bude veoma široka i neiscrpna. Nije mi bio cilj da čitaocima pružim uputstvo kako da budu originalni. Bio mi je cilj da napravim mali impuls ka kreativnosti da bih motivisao čitaoce da potraže originalne teme ili originalne pristupe, kako bi svoja dela učinili jedinstvenim, originalnim.
Za ovo nema recepta – kao što naslov kaže, to je nešto čemu vas niko ne može naučiti.