Istorija fotografije

Oto Štajner i subjektivna fotografija

[supertagline]Tvorcem subjektivne fotografije smatra se Oto Štajner, najpoznatiji autor u nemačkoj posleratnoj fotografiji[/supertagline]

Nema sumnje da je Robert Frenk (Robert Frank) glavni protagonista subjektivne fotografije ili subjektivnog dokumentarizma. Ipak, tvorcem subjektivne fotografij­e ­smatra se Oto Štajner (Otto Steinert), koji je uticao na mnoge fotografe evropske, ali i svetske scene, kako preko grupe ”Fotoform” i organizacijom izložbi, tako i edukacijom.

Heinz Hajek-Halke, ”Bez naziva” (Katharina Berger), 1932

Christer Strömholm,
”Bleda dama, Barselona”, 1959

Priča o grupi ”Fotoform” i Oto Štajneru počinje nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata. Osnovana je 1949. godine u Sarbrikenu, tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Osnivači grupe, pored Štajnera, bili su fotografi: Hajnc Hajek-Halke (Heinz Hajek-Halke), Toni Šnajders (Toni Schneiders), Ludvig Vindštoser (Ludwig Windstosser), Piter Kitman (Peter Keetman), Krister Štremholm (Christer Strömholm), Volfgang Rajsevic (Wolfgang Reisewitz) i Zigfrid Lutervaser (Siegfried Lauterwasser). Poput većine fotografskih i umetničkih grupa, ”Fotoform” je nastao iz nezadovoljstva, tada mladih fotografa, ustaljenim pravilima i shvatanjima, kao i dešavanjima u gotovo svim oblastima fotografije. Okrenuli su se subjektivnoj fotografiji, koja po Štajnerovom mišljenju treba da obuhvata ”svaku oblast ličnog fotografskog stvaranja, od apstraktnih fotograma do foto-reportaža”. Jedna od glavnih karakteristika grupe bila je revitalizacija fotografskih tehnika karakterističnih za bauhaus i nadrealizam, kao što su: fotogram, solarizacija, preklapanje negativa, produžena i dupla ekspozicija. Glavni uzori bili su im Laslo Moholj-Nađ (László Moholy-Nagy) i Man Rej (Man Ray). Pored Štajnera, koji je realizovao veliki broj izuzetno dinamični­h fotograma, solarizacija, foto-montaža, u odlične primere ideja i shvatanja ”Fotoforma” ubrajaju se Hajek-Halkeovi aktovi i portreti, Vindštoserovi i Kitmanovi radovi s industrijskim postrojenjima i detaljima.

Pored ovog, Štajner je svoje interesovanje usmerio i na eksperimente s pokretom i svetlom. Rezultat toga bile su serije fotografija uličnih prizora, snjimljenih po danu ili noći, kao i radovi sa svetlosnim obrisima nalik laserima, poznatiji kao ”luminogrami”, koji su nastajali snimanjem svetlosti noću kretanjem fotografa ili fotoaparata. Ove fotografije uglavnom se povezuju s tadašnjim aktuelnim tendencijama u američkoj umetnosti i radovima apstraktnog ekspresionizma, konkretno sa slikama Džeksona Poloka (Jackson Pollock).

Peter Keetman, ”Centar Minhena”, 1948.

Sve do kraja pedesetih godina, ”Fotoform” je bila jedna od vodećih fotografskih grupa u Nemačkoj. Pažnju javnosti skrenula je svega godinu dana nakon osnivanja. Kada su im radovi bili odbijeni za jednu izložbu, fotografi ”Fotoforma” odlučili su da radove prikažu na čuvenoj Fotokini u Kelnu. Ideje i shvatanja fotografije koje su se temeljile na bauhausu i posleratnoj avangardi prezentovane na jedan nov način predstavljale su pravo osveženje na nemačkoj fotografskoj sceni. Izložba je medijski veoma dobro bila propraćena i doživela je veliki uspeh. Već naredne godine, Štajner je u Sarbrikenu organizovao veliku međunarodnu izložbu pod nazivom ”Subjektivna fotografija”. Tu je i prvi put upotrebio taj termin. Na izložbi je bilo predstavljeno oko 720 fotografija podeljenih u nekoliko grupa. Pored Štajnera, Hajeka-Halka i ostalih protagonista ”Fotoforma”, posetioci su imali priliku da vide radove autora iz Austrije, Švedske, Holandije, Belgije, Francuske – radovi Anrija Kartije-Bresona (Henri Cartier-Bresson), Brasaia (Brassaï); Velike Britanije – Bila Branta (Bill Brandt); Italije – Marija Đakomelija (Mario Giacomelli), Fulvija Roitera (Fulvio Roiter) i mnogih drugih. Drugim rečima, Štajner se potrudio da na jednom mestu prezentuje sve vidove fotografije i neke od istaknutih fotografa, a čiji radovi izlaze iz okvira klasičnog poimanja fotografije i fotografa. Nije zaboravio ni vodeća imena predratne fotografije. Naime, jedan deo izložbe bio je posvećen radovima njegovog glavnog uzora – Lasla Moholj-Nađa, ali i Mana Reja, Raula Hausmana i drugih.

Otto Steinert, ”Akt”

OTO ŠTAJNER (1915, Sarbriken – 1978, Esen)

Od 1934. do 1939. godine studirao je medicinu u Minhenu. Iste godine kada je diplomirao, počeo je da se interesuje za fotografiju. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao vojni lekar. Lekarsku praks­u nastavio je i nakon rata u Kilu (Kiel). Zbog velikog interesovanja za fotografiju, Štajne­r ubrzo napušta medicinu. Godine 1948. vraća se u svoj rodni grad, Sarbriken, i postaje glavni profesor fotografije na Državnoj školi za umetnost i zanate (Staatliche Shule für Kunst und Handwerk in Saarbrücken). Početkom pedesetih postaje član ”Nemačkog fotografskog društva” (Deutsche Gesellschaft für Photographie) i ”Francuskog fotografskog društva” (Société française de photographie). Nekoliko godina kasnije postaje član i ”Društva nemačkih fotografa” (Gasellschaft Deutscher Lichtbildner). [aside title=”Više od fotografa”]Štajner nije bio samo fotograf, profesor, kustos već i strastveni kolekcionar fotografije. Kolekcija mu je obuhvatala i radove poznatih fotografa koje je često koristio tokom predavanja.[/aside] Bio je i jedan od najzaslužnijih za formiranje fotografske kolekcije Folkvang muzeja u Esenu. Početkom šezdesetih godina pokrenuo je, u Esenu, godišnjak pod nazivom Nemačka fotografija (Das Deutsche­ Lichtbild), u to vreme jedini stručni list za fotografiju u Nemačkoj. Štajn­er je bio i jedan od urednika lista.

Nakon Sarbrikena i Minhena, na poziv Bomonta Njuhola (Bomont Newhall) izložba je 1953. godine gostovala u Njujorku i doživela veliki uspeh. Godine 1958. i 1960., pod velikim uticajem Štajnerove izložbe, Muzej moderne umetnosti u Njujorku (Museum of Modern Art) organizovao je izložbe ”Apstrakcija u fotografiji” (Abstraction in Photography) i ”Smisao apstrakcije” (The Sense of Abstraction). Većina fotografija s ovih izložbi­ bila je deo izložbe ”Subjektivna fotografij­a”. Podstaknut upehom prve, Štajner je organizovao još dve izložbe istog naziva. Druga izložba održana je 1954. godine, takođe u Sarbrikenu. Naredne godine gostovala je u Parizu, a zatim i u Tokiju. Za razliku od prve dve, treća je prikazan­a na ”Fotokini” 1958. godine, a zatim u Briselu i Hamburgu. Na ove dve izložbe, Štajner je izložio i radove japanskih i američkih foto­grafa, ali i svojih studenata.

Iako se u pojedinim značajnim istorijama fotografije rad i delovanje Ota Štajnera i ”Fotoforme” gotovo uopšte ne razmatra, njegov doprinos foto­grafiji druge polovine dvadesetog veka ni malo nije zanemarljiv. Godinu dana nakon treće, ujedno i poslednje izložbe ”Subjektivna fotografija”, grupa ”Fotoform” se raspala, a Štajner je pozvan da predaje fotografiju na Folkvang školi za dizajn (Folkwang Hochschule) u Esenu. Škola, a danas Univerzitet umetnosti (Folkwang Universität der Künste) jeste prva škola u Nemačkoj na kojoj su uvedene studije fotografije. Pod Otom Štajnerom i savremenim programom koji je osmislio, dugo vremena važila je za jednu od vodećih institucija za studije fotografije.

Jelena Matić

Author: Jelena Matić