Istorija fotografije

Podvodna fotografija

Kratka istorija

[blockquote]S tehničko-tehnološkim razvojem, do poslednje decenije devetnaestog veka, fotografija se ”oprobala” u medicini, biologiji, botanici, arheologiji. Situacija s podvodnom fotografijom bila je drugačija. Snimiti prvu fotografiju morskog sveta bio je mnogo veći izazov nego što su fotografi i naučnici mogli da pretpostave[/blockquote]

Početkom četrdesetih godina, u vreme kada je fotografija, kao novo čudo tehnologije, krenula da osvaja svet, inženjeru Kristijanu Augustu Siebu (Christian Augustus Siebe) pošlo je za rukom da dizajnira prvo prakti­čno ronilačko odelo sa specijalnim ventilom za disanje. Već u pionirskim danima razvoja fotografskog medija i roni­lačke opreme pojavili su se i entuzijasti koji su pokušali da naprave prve podvodne snimke. Dodatni podsticaj pružio je i čuveni roman Žila Verna (Jules Verne) – 20.000 milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers), koji je prvi put objavljen 1870. godine. Njihovi poduhvati, međutim, prošli su bez nekog većeg uspeha. Istorija podvodne foto­grafije beleži da je 1956. godine Englez Vilijem Tompson (William Thompson) snimo prve fotografije na šest metara dubine. Iste godine, nemački inženjer i konstruktor po­dmornice Vilhelm Bauer (Wilhelm Bauer) pokušao je da, za potrebe vojske, napravi nekoliko snimaka u zalivu u Rusiji, fotografišući kroz okna svoje podmornice. Kolika je bila želja da se napravi prva podvodna fotografija pokazuje i slučaj Fotografskog udruženja iz Marselja. Godine 1882. udruženje je raspisalo međunarodni konkurs za nagradu od čak 500 zlatnih franaka za fotografiju ”koja će prikazivati scenu podvodnog života…”. Konkurs je propao jer se nije prijavio dovoljan broj učesnika. I u Sjedinjenim Američkim Državama nekoliko istraživača i fotografa nisu odoleli izazovu. Pionir fotografije pokreta Edvard Mejbridž (Eadweard Muybridge) snimao je u zalivu San Franciska, ali su te fotografije bile veoma loše.

© Carls Martin i Vilijam Longli, Prvi autohromi okeanskog dna

[signoff]Čarls Martin i Vilijam Longli ”Prvi autohromi okeanskog dna”, časopis National Geographic, januar 1927.
Kako bi snimili fotografije podvodnog sveta pored ostrva Dry Tortuga (70 milja zapadno od Key West-a) poznati ihtiolog dr Vilijam Longli i direktor foto-laboratorije časopisa National Geographic, Čarls Martin, razvili su novu autohromnu emulziju, koja je ipak zahvtevala dodatno osvetljenje. Kako bi rešio ovaj problem, Martin je napravio poseban blic u kome je svetlo davalo pola kilograma zapaljenog magnezijumskog praha (jačina svetla je odgovarala onoj koju daje 2.400 blic-lampi).[/signoff]

Prve uspele podvodne fotografije snimio je francuski biolog i doktor nauka Luj Butan (Louis Boutan) 1893. godine, zajedno sa Žosefom Davidom (Joseph David) u Sredozemnom moru, nedaleko od francusko-španske granice (Banylus-Sur-Mer). Butan je koristio fotoaparat malog formata 9 x 12 cm, koji je smestio u hermetički zatvoren sanduk (preteča podvodnog kućišta) s elastičnim balonom, koji je služio za izjednačavanje pritiska morske vode izvan sanduka sa onim koji je u njemu. Krajem devedesetih, tačnije 1899. godine, Luj Butan je otišao dalje. Koristio je veći fotoaparat 18 x 24 cm i s prvim podvodnim magnezijumskim blicem uspeo je da snimi fotografije na dubini od čak 50 metara. Tih godina pokušao je da napravi i prvu podvodnu panoramsku fotografiju, ali bez uspeha. Početkom dvadesetog veka objavio je nekoliko tekstova na ovu temu i knjigu pod nazivom Podvodna fotografija i razvoj fotografije (La Photographie sous-marine i les progrès de la photographie), ilustrovanu njegovim fotografijama morskog sveta. Gotovo četrnaest godina kasnije Džon Ernest Viljemson (John Ernest Williamson) snimio je prvi podvodni film.

© Čarls Martin i Vilijam Longli

[signoff]Treba napomenuti da magnezijum sagoreva blještavom svetlošću u vazduhu, pa čak i vodi, te je Martinov blic uspeo u potpunosti da osvetli vodu do dubine od čak 6 m. Iako je nakon jednog od pokušaja dr Longli ozbiljno povređen projekat je postigao veliki uspeh. [/signoff]© Čarls Martin i Vilijam Longli

Prve podvodne kolor-fotografije s prikazima riba nastale su u Meksičkom zalivu 1927. godine, a snimili su ih fotografi časopisa National Geographic Čarls Martin (Charles Martin) i dr Vilijem Longlija (William Longley). Poznato je da je Martin za snimanje koristio fotoaparat u vodootpornom kućištu, a za osvetljenje nekoliko kilograma eksplozivnog magnezijumskog praha koji je pružao odlično osvetljenje i na dubini od nekoliko metara. Ovom fotografu, ne samo da je pošlo za rukom da snimi floru i faunu okeana, već je i sarađivao s arheolozima, fotografišući podvodne arheološke lokalitete i iskopine iz pre-kolumbovskog perioda. Tridesetih i četrdesetih godina Austrijanac Hans Has (Hans Hass) uradio je na hiljade odličnih podvodnih fotografija. Nakon Drugog svetskog rata, pored fotografisanja, Has se posvetio snimanju filmova i emisija. Najpoznatiji filmovi su mu ”Čovek među ajkulama” (Menschen unter Haien) i ”Ispod crvenog mora” (Abenteuer im Roten Meer) za koji je dobio nagradu za najbolji dokumentarni film na Venecijanskom filmskom festivalu 1951. godine.
Vreme nastanka Haseovih filmova ujedno je i period kada se razvija savremena podvodna fotografija. Pored novih tipova fotoaparata, dizajnirano je ronilačko odelo koje je bilo fleksibilno i izdržljivo na pritisak. Tih godina u upotrebu ulazi i autonomni ronilački aparat, tj. boca za ronjenje (SCUBA). Pedesetih godina Čarls Marten započeo je saradnju s legendarnim Žak-Ivom Kustoom (Jacques-Yves Cousteau). Godine 1956. Martin je pratio Kustoa na njegovom brodu ”Kalipso” od Tulona (Francuska) do Sueckog kanala. Rezultat ovog puta bilo je oko 1.200 kolor-fotografija. Naredne godine Žan de Vuters (Jean de Wouters) je u saradnji s Kustoom osmislio specijalni fotoaparat (Calypso-phot) s brzinom okidača 1/1.000 sekundi. ”Nikon” je, takođe, započeo proizvodnju ovakvog fotoaparata – Nikonos. Prvi se pojavio 1963. i nazvan je po Vutersovom i Kustoovom izumu Nikonos-Calypso. Veliki doprinos savremenoj podvodnoj fotografiji dao je i francuski inženjer Dimitri Rebikov (Dimitri Rebikoff) pronalaskom elektronskog blica, nekoliko vrsta podvodnih kućišta za fotoaparate malog formata (Rollei Marin) i mnogim drugim tehnološkim izumima. U narednim decenijama dvadesetog veka tehnika je nastavila da se usavršava i podvodna fotografija je prelazila granice. Među najznačajnijim fotografima ovog žanra danas se nalaze: Emori Kristof (Emory Kristof), koji je među prvima 1985. godine, a uz pomoć robot kamere, snimio olupine Titanika; Flip Niklin (Flip Niclin); Bil Kurtsinger (Bill Curtsinger); Dejvid Dubilet (David Doubilet); Ralf Kifner (Ralf Kiefner) i drugi. Ovakav vid fotografije privukao je i fotografe koji se bave modnom i akt-fotografijom. Pedesetih i šezdesetih godina italijanski fotograf Serđo de Saco (Serge de Sazo) uradio je serije crno-belih akt-fotografija. Neki od vodećih fotografa na ovom polju su i Nik Braun (Nick Brown), Aleksei Hej (Alexei Hay), Zina Holovej (Zena Holloway), Melori Morison (Mallory Morrison) i Hovard Šatc (Howard Schatz).

Iako je prva podvodna fotografija nastala 1856. (fotoaparatom pričvršćenim za šipku), prvi podvodni fotograf je započeo svoj rad tek 1893. godine. Luj Butan je razvio podvodne fotoaparate ali je i napisao knjigu o podvodnoj fotografiji koja je inspirisala mnoge.

Žak-Iv Kusto snima filmskom kamerom formata 16 mm u ”Cousteau-Girardot” podvodnom kućištu pod pritiskom.

[signoff icon=”icon-pin”]Izvor: Christian Petron, ”History of underwater image” www.cinemarine.net/ebook/History_of_underwater_image.pdf www.photography.nationalgeographic.com/photography/photos/milestones-underwater-photography/ www.liquidphotography.net/underwater-photography/history/history-of-the-underwater-photography.htm[/signoff]

Jelena Matić

Author: Jelena Matić