Saveti

Portret

Milan Živković, Coolpix S9300

Prvo fotografisanje

Nadamo se da ste kupili fotoaparat. Koji god model da sada imate, želimo vam mnogo dobrih fotografija, a mi ćemo se potruditi da vam kroz seriju tekstova olakšamo ”fotografski život”. Za početak, krenućemo s fotografisanjem portreta, iako je veliki broj onih koji, kada nabave fotoaparat, snimaju predmete po sobi, cveće ili odu na na neko ”zgodno” mesto da snime zalazak sunca.

Činjenica jeste da i ovakvi motivi mogu biti inspirativni, ali prema onome što (na fotografijama koje stižu do nas) imamo priliku da vidimo, to nije slučaj. Razloga za to ima zaista mnogo, ali jedan je veoma važan, a to je kreativnost. Nije dovoljno samo podići fotoaparat i pritisnuti okidač, a o gotovoj fotografiji razmišljati isključivo kroz mogućnosti naknadne obrade. Bez obzira na to da li snimate za kućni album ili imate veće pretenzije, dobra fotografija uvek će biti primećena jer osmišljavanje kadra i načina prikazivanja neke osobe čini veliku razliku između škljocanja i fotografisanja. Veoma mi se svidelo razmišljanje jednog stranog profesora koji je rekao da ako u tražilu vidiš poznatu sliku, ne treba da fotografišeš!

Snimanje portreta ima svoja pravila, kao i sve ostale oblasti u fotografiji. Za početak, odmah treba reći da, iako je fotografija za dokumenta takođe portret, osim u nekim zaista retkim prilikama, frontalno prikazano lice na kome se jasno vide oba uveta i deo grudi, nije ono što želimo. Portretom u širem smislu mogu da se smatraju sve fotografije koje, dovoljno krupno, prikazuju neku osobu.
Često se dešava da, kada poželite da snimite nečiji portret, osoba ispred vas okrene glavu i kaže kako ne želi da se ”slika” jer ne izgleda dobro na fotografijama. Dve stvari su uzrok ovakvom stavu i obe su apsolutno tačne. Prvo, skoro sve fotografije koje neko ima u albumu snimljene su pogrešnim objektivom, tj. žižnom daljinom. U većini slučajeva žižna daljina obje­ktiva koji je korišćen obuhvata širokougaono područje. Posledica toga jeste perspektivna distorzija koja bliže objekte čini većim no što stvarno jesu. Na ovako snimljenim portretima to se vidi kao ogroman nos i lice koje kao da je istegljeno prema krajevima snimka. Drugi razlog loših portreta jeste ugrađeni blic čije ravno i jako svetlo doslovno spljošti lice i uništi svu njegovu plastičnost, tj. trodimenzionalnost. Uz sve to, blicevi ugrađeni u male fotoaparate suviše su blizu osi objektiva i na snimku daju neugodan efekat crvenih očiju.

U ovoj priči o osnovnim pravilima snimanja portreta izbegavaćemo ugrađeni blic, a koristićemo telepoložaj zuma uz osnovna pravila kadriranja. Pravila kadriranja nije previše teško naučiti, a kao i sva pravila, ponekad je njihovo kršenje put ka nečemu novom i zanimljivom. Na početku treba upoznati pravila kadra. Siguran sam da ste do sada čuli za tzv. ”zlatni presek”. Neki od editora danas imaju, u okviru Crop alata, pomoćnu mrežu, a slična stvar postoji i na fotoaparatima gde čak možete naći linijom nacrtanu siluetu koja označava mesto gde treba smestiti osobu koju snimate.

Portrait mode i pitanje korišćenja automatike

Odgovor na pitanje da li koristiti automatiku najjednostavnije je videti na ovim fotografijama snimljenim pored prozora s navučenim venecijanerima na koje pada direktno svetlo. Prva fotografija nastala je s uključenim ”Portrait” režimom, što je rezultiralo automatskim iskakanjem ugrađenog blica, a za posledicu ima potpuno uništenje atmosfere, refleks na staklu naočara, crvene oči i senku (popularno zvanu ”mečka”) iza glave modela. Nestao je i željeni efekat kontraosvetljenja, tj. tamniji deo lica nalazi se na svetlijoj pozadini, i obrnuto, iako je za taj efekat namerno odabrano mesto gde deo zida pored prozora stvara senku u gradijentu na zidu iza modela. Prebacivanje u normalan režim rada uz isključivanje blica daje meku fotografiju bez oštrih senki i neželjenih refleksa. A koliko je važno prevazići poziranje i nakon prvih snimaka promišljeno i suziti kadar, a to vidimo na crno­– beloj fotografiji gde je novim izrezom eliminisana zavesa. Uklonjene su i naočare i fotografija je svedena na portret na neutralnoj pozadini.

Milan Živković, Coolpix S9300

Milan Živković, Coolpix S9300

Svetlo koje stiže sa severne strane, tj. ono koje nije usmereno već predstavlja refleksiju s tog dela neba, poznato je od davnina. Fotografski studiji građeni su sa staklenim krovom koji je dozvoljavao da svetlost stigne u maksimalnoj količini, a zavese koje su se nalazile s unutrašnje strane krova služile su za oblikovanje i regulisanje količine svetla. Postoji nekoliko takvih, starih ateljea koji su i danas u funkciji, tj. mogu se rentirati. Nama je u ovom trenutku najvažnije da našim fotoaparatom snimimo dobru fotografiju, tačnije efektan portret. Ova fotografija snimljena je na radnom mestu, pored prozora na istočnoj strani, ali bez direktnog upada sunčevih zraka koje su zaklonili oblaci. Rasvetljivanje leve strane fotografije (desna strana lica) izvedeno je običnim listom papira koji je pridržao kolega. Kao što vidite, nije neophodna posebna rekvizita, specijalna rasveta, niti ekstremno kvalitetan fotoaparat. Jedino što je potrebno jesu vaša želja i ideja koje treba usaglasiti s onim što vaš model može da pruži. Ponekad vaše želje mogu drugima izgledati šašavo, ali taj deo se veoma brzo menja kada modelu počnete da dajete fotografije na kojima izgleda onako kako sebe nikada nije zamišljao.

Nastavak članka možete pročitati u časopisu Refoto 102 koji možete poručiti na ReFoto pretplata + stari brojevi