Istorija fotografije

Realizam u fotografskoj slici

Razlika između života i smrti je u tome što je život predivna laž, a smrt bolna istina. Koncept smrti je kao dugo spavanje, nakon koga ostaje samo nedostajanje i sećanje na ono što je nestalo. Međutim, pokušamo li da objasnimo šta je to što nam nedostaje u većini slučajeva odgovor bi bio materijalan i opipljiv. Naše sećanje i patnja povezani su sa onim fizičkim koje više nije među nama. Da, svi ili bar većina nas veruje u koncept duše koja nalazi svoj mir kada pređe na drugu stranu, ali u svim tim sećanjima i evociranjima više nepostojećeg vraćamo se fizičkom. Najviše nam nedostaje telo kao takvo.

efa09c77a6c8ad0faf33f3f095aa6749

Stoga nije ni čudo da se u egipatskoj religiji borilo protiv vremena (čitaj smrti) tako što bi se telo materijalizovalo i time učinilo večnim, odnosno ono nadživljava svoj život.

Zbog toga, u prapočecima slikarstva i vajarstva, naslikano ili izvajano telo trebalo je da zameni i ovekoveči telo koje je nekada postojalo. U egipatskoj umetnosti prvi kip bilo je mumificirano ljudsko mrtvo telo, međutim kako piramide nisu bile dovoljno obezbeđene grobnice koje bi učinile da telo nikada ne propadne, pored pšenice koja se stavljala kao hrana mrtvacu kraj sarkofaga, rađeni su i mali kipovi od pečene drvene zemlje kao neka vrsta rezerve ukoliko se mumija oskrnavi. Na ovaj simboličan način ljudi su pokušavali da spasu biće od vremena zaborava i truljenja, davajući mu stvarno telo. Razvojem civilizacije i umetnosti, ovaj vid čuvanja od vremena i verovanja u magijsko sutra je postao drugačiji i bilo je dovoljno oslikati portret i time velikog čoveka vratiti među žive.

heidi_irukaptah

Portret služi kako bi povezao samog modela i taj portret i time ga doveo u neraskidivu vezu konstantnog podsećanja na njegovo “postojanje”, čime se model sa slike spašava duhovne smrti. Smatra se da njegovo naslikano telo jeste fizičko, čime mi percipiramo postojanje modela sa slike.

Međutim, ono što je važno za slikarstvo jeste da se ono u jednom trenutku potpuno oslobodilo od bilo kakvog povezivanja sa čovekom ili bolje rečeno od “nadživljavanja čoveka”, već se trudilo da potpuno imitira realnu sliku ili kako Andre Bazen u Ontologiji fotografije kaže “slikarstvo postaje istorija psihologije, ili istorija sličnosti – odnosno realizma”.

luj-xiv-francuski

Koristeći sve ove istorije po Bazenu, nije nimalo čudno da je fotografija, a samim tim i film postao novi oblik oponašanja prirode i nadživljavanja čoveka. Gledajući stare fotografije ili bilo kakvu pokretnu sliku, iz perspektive današnjice, mi posmatramo mrtve ljude, koji su na pokretnoj traci živi. Koliko se puta samo desilo da gledamo stari film u kome su gotovo svi glumci (čak i cela ekipa sa snimanja) zapravo duhovi nekadašnjeg vremena?

Ipak, gledajući ih na velikom platnu, iako dobro znamo da ne postoje, njihova tela koja se kreću na fotografiji čine da za nas oni budu živi. U tom smislu, sasvim je jasno zašto su fotografija i film potpuno razorili slikarstvo, koje sada mora pronaći drugačiji, dramatičniji način da prevede realizam kroz sliku, stvarajući iluzije, simbolike i dramu preko modela i onoga što se nalazi u prirodi.

Ono što fotografiju čini originalnijom naspram slikarstva prema Bazenu jeste njena objektivnost, ili kako on kaže “odsutnost fotografa”. Zbog te objektivnosti se skup sočiva koji predstavlja fotografsko oko i koje zamenjuje to isto oko i zove “Objektiv”, gde se slika spoljnjeg sveta stvara automatski, bez učešća čoveka po strogom determinizmu.

Fotograf je sada prisutan kao pedagog, onaj koji usmerava, ali on je tu bez stvarnog učešća. Za razliku od slike, kod fotografije uživamo u odsutnosti fotografa, a to je ono što daje uverljivost koja nedostaje slici. Naravno, ne želim reći da slika ne može biti uverljiva. Zapravo, slika može sadržati mnogo sitnijih detalja koje jedno fotografsko sočivo ne može, bar ne još uvek, zamisliti da će uspeti da vidi, ali ono što čini ključnu razliku između ove dve umetnosti i njihovih realizama jeste to što ćemo fotografskomrealizmu uvek verovati, jer je fotografsko oponašanje prirode stvarno i objektivno. Iracionalna moć fotografije je ona koja osvaja naše poverenje.

Gledajući iz ove perspektive, film kao i fotografija se ne koriste običnim mumificiranjem tela ne bi li zadržali njegovu uverljivost i večnost, već prvi put kroz film ona predstavlja trajanje. Ona predstavlja mit realizma, ponovno stvaranje sveta po ugledu na realnost, ali koja dozvoljava i štaviše koristi maštu. Stvarnost koju nam film pruža, koju vrlo često nazivamo i dokumentarnom, ne bi mogla da postoji bez fotografske slike. Fotografska slika je ta koja film čini vidljivim, objektivnim i realnim. Bez fotografske slike ne bismo mogli biti uvučeni u ono što treba da predstavi detalj iz stvarnog momenta. “Ona nam nameće prisustvo neverovatnog i uvodi ga u svet vidljivih stvari”.

f3f6d050cf9a9a7695314935c2670c09

Cilj fotografije (ili bolje rečeno prvobitnog fotoaparata) je bio isključivo dokumentarnog tipa – sočivo koje predmet ispred nas čini baš istim takvim predmetom i na foto papiru. Bez ikakve mašte ili nadograđivanja. Ono što vidimo uživo je ono što će se preneti i kroz fotografsko oko. Međutim, vrlo brzo je došlo do shvatanja da fotoaparat ne samo što dokumentuje, on može i da obelodanjuje i prikaže i ono nevidljivo. Upravo ovim shvatanjem došlo je do eksperimentisanja u samom načinu fotografisanja. Ono što se u ovim momentima najviše cenilo kod umetnika – fotografa nije bila njegova mašta ili kreativnost ideje onoga što se fotografiše, već njegova nepristrasna objektivnost da se što realnije prikaže predmet ili portret.

Photography by Nigel Tomm

Photography by Nigel Tomm

Naravno, vrlo brzo u realizmu je došlo do nagle promene i među fotografima koji su shvatili da nije potrebno samo fotografisati perspektivu kakvu svi vide, već fotografija nudi širu sliku, maštu, kreativnost i indivudalnost. Portreti mogu biti iskrivljeni, ali će oni i dalje predstavljati realnu sliku tog portreta. Fotograf treba ići svojim principima i svojim duhom. On treba da predstavi istinu onakvom kakva ona jeste, ali kakvom je ne moraju svi videti.

Photography by Nigel Tomm

Photography by Nigel Tomm

Tokom cele istorije fotografije stoje dve suprotstavljene strane – jedna koja teži ka realizmu i pokušava da dostigne svoj vrhunac u predstavljanju prirode, dok se druga služi uobličavanjem svojih fotografija na način koji nije karakterističan. Ovakva podela postoji i do dana današnjeg i sve vreme ona čini sukob dveju strategija, koje su obe deo relizma na sebi svojstven način. Nije li čak i mumificiranje tela i stvaranje kipova u egipatskoj kulturi neka vrsta izobličavanja realnog tela, ali ipak i dalje je igrala svoju ulogu. Jednako kao i mumificirano telo i fotografija predstavlja mumiju promene koja ima pravo da svoj realizam iskaže na način koji joj u tom trenutku najviše odgovara.

Katarina Marković

Author: Katarina Marković

filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda

Katarina Marković
filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda