Talenti

RED ROOM- Razgovor o analognoj fotografiji sa Đorđem i Stefanom Ćulafićem

 

ghlfkg;Naizgled deo prošlosti i nekog zaborava, analogna fotografija je još uvek deo savremenog. Proces iščekivanja, iznenađenja, šoka i zrna su sve vrednosti fotografisanja na film. Sam rad analognim fotoaparatom dovodi do boljeg razumevanja fotografije uopšte, ali i nekog funkcionisanja trenutka u kom se nalazimo. Zbog toga nije nimalo čudno što se amateri i fotografski početnici upuštaju u ovaj medij kroz film.

Đorđe (21) i Stefan Ćulafić (23) su braća i zaljubljenici u analognu fotografiju. Zajednički nasleđen dedin fotoaparat i 36 snimaka u njemu su ih spojili da započnu stvaranje svojih sećanja kroz tražilo aparata. Razgovarala sam sa ovim umetnicima – početnicima o njihovim iskustvima, percepcijama i mišljenjima o onome što stvaraju.

uopKojom se kamerom služite?

Đorđe: Prvo sam se služio Zenitom, koji sada Stefan koristi, onda sam uzeo Canon A1, što je otprilike najveći klasik koji postoji. Voleo bih Laiku da uzmem, ali za to će proći neko vreme.

Stefan: Ja sam se nekako zadržao na Zenitu, zbog sentimentalne vrednosti pošto nam ga je deda poklonio i zapravo me nikada nije preterano zanimala fotografija dok nisam video kako te fotografije izgledaju kada se razviju. Đorđe: Ja sam našao taj fotoaparat i pitao svog prijatelja fotografa, Luku Trajkovića, da mi objasni kako sve funkcioniše, što je on i uradio i nakon toga razvio sam prvi film i odmah pokazao Stefanu kako to izgleda i automatski smo shvatili da je to ono što treba da forsiramo dalje.

kljklj Zašto ste se baš odlučili za analognu, a ne digitalnu fotografiju?

Đorđe: Tu je zrno, tu je film, i kada se film navije i zavesica se otvori, film direktno poprimi tu svetlost, što kod digitalnog fotoaparata nikada ne može na taj način da se dogodi.

Stefan: Analogna vuče sa sobom više emocija, obzirom da ne mogu instant da je pogledam i obrišem ako mi nešto ne odgovara, već mogu samo da isfotkam i onda da iščekujem da završim ceo film i vidim kako su fotografije ispale, a to može da se desi za dva dana, a nekad i za mesec dana, zavisi kada se završi ceo film. Sve je do iščekivanja. Nekada fotografije ni ne uspeju, pa ti ne bude svejedno, ali nekada baš to što ne očekuješ ispadne ono pravo.

Đorđe: Ovo je svakako skuplji zanat od digitalne fotografije, kupuješ filmove, razvijaš filmove, i to svega 36 fotografija. A svaku od tih fotografija moraš da promisliš pre nego što okineš, Izmeriš dobro svetlo, podesiš kadar i tek onda okineš dugme.

wetwtwKoliko je instinktivno vaše fotografisanje, a koliko režirate određene situacije? Kod digitalne fotografije možeš da vidiš čak i na ekranu šta se dešava, i onda to da promeniš, a kod analogne nekako je sve na zamišljanju i nekada sreći.

Đorđe: Više stvari primetiš i veći osećaj imaš kada radiš analognim fotoaparatom nego digitalnim. Toliko šansi prođe pored tebe, da ti zapravo i propustiš puno fotografija, jer nešto se dešava u hodu, ima određenu brzinu, a dok ti izvadiš aparat, podesiš ga, kadar je odleteo. I baš zbog toga počinješ da vežbaš i opažaj. Primećuješ stvari oko sebe i onda instinktivno okidaš i praviš fotografiju, ali zapravo, stvar je vežbe, jer vidiš da će se neke stvari dogoditi par sekundi ranije nego što se dese.

Stefan: Obazriviji si, jer imaš manje fotki, malo vremena i moraš biti precizniji u tome.ewerqwr

Obzirom da se radi o analognoj fotografiji gde je nemoguće prebaciti boje na ekran, već je sve deo iznenađenja, u kakvom su odnosu crno bele fotografije sa fotografijama u boji? Da li ih razdvajate i u kom trenutku kako koju koristite?

Đorđe: To baš sve zavisi. Neke fotografije koje radimo su zapravo fotkane u boji, a onda su prebačene u crno bele. Ali recimo, Stefan i ja smo u jednom trenutku delili Zenit fotoaparat, imali smo jedan film i stalno smo se prepirali ko će ga kada uzeti, pa smo pravili dogovor, ja na primer imam 10 fotki, on ima isto toliko i praktično smo se sve vreme krpili za to. I jednom sam kupio crno beli film, i predao Stefanu fotoaparat, ali on nije znao da je u njemu crno beli film. Možeš samo da zamisliš njegovu reakciju i šok kada je shvatio da je sve zapravo bilo ofarbano drugim tonom.

Stefan: Crno beli mi je film za hladnije vreme, kada je skroz sivo. I tada gledam da ga koristim.

Đorđe: Nekada su sve fotografije i svi filmovi bili crno beli, ali ono što je još zanimljivije jeste da je čitav svet zapravo crno beo, pre nego što ga sunce udari. Sunce nam daje iluziju boje, a u realnosti je sve crno belo.

Šta sve utiče na ono što vi stvarate u fotografiji?

Đorđe: Ceo proces stvaranja fotografije i hvatanje tog momenta je odraz onoga šta sam prošao u životu i čime se bavim. Odražava se otprilike kao refleksija onoga što ja radim trenutno. To može biti seks, mini depresija… ono od čega bih da pobegnem ili šta želim da stvorim. Sve je to kao neka pesma.

Stefan: Na raznim društvenim mrežama viđam ljude kako imaju lepe profile, zbog lepih fotografija, i to čini njih, taj izbor lepih fotki koje treba da označe ono kako se osećaju ili ko su oni zapravo. Međutim, to nisu njihove fotke. Tako da sam ja uvek želeo da svoj profil ukrasim svojim fotografijama, a ne pronalazeći tuđe na internetu. Nekako sam imao u glavi da bi možda neko nekada hteo čak i moju fotografiju da preuzme.

Đorđe: Tebe je zapravo zaintrigirao koncept društvene mreže?

Stefan: U neku ruku da. Hteo sam da budem jedan od tih za koga bih rekao da ima dobre fotografije, a pritom su i moje. Ali da ti odgovorim na pitanje sada, obzirom da sam išao u arhitektonsku školu privlači me arhitektura, linija, grad, minimal, landscape, ali između ostalog volim ljude da fotografišem i trudim se da dočaram atmosferu, koja ide uz te portrete.

Đorđe: Za mene je realizam glavna tačka fotografije. Naravno, ima tu i mode, jer je to trenutno nešto u čemu se krećem, pa skupljam od raznih fotografa cake. Volim surov portret, kada ljudi ne znaju da ih fotografišem.

gfdgfd
Fotografije radite za sebe ili za druge?

Stefan: Samo za sebe.

Đorđe: Za sebe.. Šta biste voleli da gledalac ponese iz vaših fotografija?

Stefan: Momenat koji je uhvaćen.

Đorđe: … I da stvori svoju priču iz toga… Niko ne zna priču sem fotografa, on je ipak bio tu prisutan, ali bih voleo da gledalac može sam da stvori priču u kom je trenu nastala fotografija i zašto izgleda tako kako izgleda.

Stefan: Meni je bitan momenat da nekad kad pogledam tu fotografiju uspem da evociram emociju koju sam imao u trenutku dok je ista nastajala.

Imate li instagram profile?

Đorđe: Ne. Ja nemam socijalne mreže. Obrisao sam sve.

Stefan: Imam.

Šta inače mislite o toj formi fotografije, baš kada je u pitanju instagram?

Stefan: Instagram je meni jako specifičan jer čovek može dosta da kaže o tome kakav je po tome šta kači na svoje profile.

Đorđe: Ja za socijalne mreže generalno mislim da većina fotografa samo pokušava da zaradi i da je to vrtenje para. Mi smo sada amateri, ali kada kreneš ozbiljno time da se baviš, onda ti mreže služe da bi došao do oka neke veće glave. Za mene društvena mreža kvari kreativnost, jer se onda trudim da radim za nekoga, odnosno, ono što hoću da kažem je da dok sam imao socijalne mreže kad god bih nešto okačio razmišljao sam o tome kako će oni reagovati i ko će uopšte reagovati.

Da li je fotografija medij u kom biste se i dalje razvijali ili želite da ostanete na nivou amaterskog fotografisanja?

Stefan: To je nešto za šta ću uvek biti vezan, ali ne znam dokle ću sa njom otići.

Đorđe: Ja bih voleo da se bavim filmom, i da nekad u životu postanem direktor fotografije.

Katarina Marković

Author: Katarina Marković

filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda

Katarina Marković
filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda