Foto-škola

Refoto škola analogna fotografije

Pre svega ostalog pozivamo vas da se priključite novoj Refoto školi analogna fotografije koja će sa radom početi u sledeću subotu, 8. septembra 2018. Kao i sve ostale škole i radionice i ova će biti održana u prostoru Refoto studija i škole fotografije. Škola traje danima vikenda od 11 do 16 (sat vremena duže od škole digitalne fotografije) a program je već dobro poznat. Prvi vikend se upoznajemo sa opremom i metodama fotografisanja i zbog toga snimamo mrtve prirode na pet različitih setova i pod raznim vrstama rasvete. Drugog vikenda snimamo manekena a u subotu trećeg vikenda idemo na foto-safari. Poslednji dan trećeg vikenda rezervisan je za pitanja, rad u laboratoriji… Laboratorija je opremljena u potpunosti i sve što vam je potrebno da bi naučili osnovu fotografije jeste film koji odgovara vašem fotoaparatu. Ukoliko nemate ni fotoaparatu dobićete ga na korišćenje tokom škole. Hemikalije, foto-papiri i sve što je potrebno za rad je obezbeđeno i čeka vas u studiju. Sve dodatne informacije i savete za nabavku filma dobićete od Milana Živkovića na telefon 065 8444425.

Na ilustracijama vidite delić onog što smo radili na predhodnim školama. A umesto standardnog uvoda evo dela teksta koji je Milan Živković uradio za knjigu “Promocija” Aleksandra Kelića a koji se bavi problemima odnosa analogne fotografije i modernih medija.

Pojava digitalne fotografije promenila je i naziv klasične fotografije dodavanjem prefiksa analogna iako baš i nije najjasnije kako je do toga došlo (s obzirom na to da termin analogni označava nešto što odgovara ili je slično nečemu drugom). Kako god bilo klasična fotografska tehnika bazirana je na negativ-pozitiv postupku tokom kojeg eksponiranje svetlom deluje na slojeve emulzije i sa halogenidima srebra stvara nevidljivu, prikrivenu sliku. Obradom odnosno postupkom razvijanja filma i kopiranja na fotopapir latentna slika dvaputa se prevodi u stabilnu formu, na svetlo i vreme otporan film i potom fotografiju. Veliki broj fotografa pominje da je klasičan postupak imao „nešto“ što analognu fotografiju razlikuje od digitalne. Niko ne zna šta je to, ali svi se slažu da postoji, veoma slično religioznim ubeđenjima o postojanju ”nečega”. Jedno od objašnjenja jeste haotična priroda strukture fotografskih materijala unutar koje nastaju zrna razvijenih halogenida srebra. Haos je osnova kreativnosti i u našem realnom svetu ne postoje idealno oblikovane stvari kojima neprekidno težimo. Ako malo razmislite, čak i dva molekula iste materije jedan pored drugog neće izgledati isto, u zavisnosti od pozicije gradivnih čestica zvanih atomi. U analognom fotografskom svetu gradivne čestice su hemijski tretirani (razvijeni) molekuli srebro-nitrata osetljivog na svetlo. Ovi molekuli u emulziji filma formiraju grupacije koje poznajemo kao zrno, a kreativni haos odgovoran je za ”ono” što prati kompletan nastanak fotografije: mešanje i nanošenje emulzije u procesu proizvodnje, eksponiranje, razvijanje – uz sve uticaje vrste upotrebljenih hemikalij­a, temperatura rastvora ili pokretanja tokom razvijanja. Što su zrna manja kvalitet fotografije je veći i obrnuto ali najvažnije je to da ne postoji način da se zrno pojavi na nekom tačno predefinisanom mestu. Nekoliko pokušaja (Ilford Delta, Konica Hex, Kodak T-max) dali su samo delimične rezultate tako da je film i dalje medij najbliži ljudskom poimanju nesavršene realnosti. Za razliku od filma senzor fotoaparata predstavlja savršeno uređenu površinu. Slična stvar je i sa slušanjem muzike sa vinila koje daje organski i mnogo prirodniji zvuk nego onaj koji je u obliku tačaka i crtica savršen ali sterilan nasnimljen na površinu CD-a.

Iako svi težimo savršenstvu ono ne postoji u našem prirodnom okruženju. Digitalna fotografija predstavlja savršenstvo uređenosti jer je sa njena struktura nastala od tačaka složenih u vertikalne kolone i horizontalne redove. Kako mi živimo u realnom i nesavršenom okruženju, podsvesno se borimo protiv savršenstva i zato je toliko raširena upotreba filtara koji simuliraju zrno s filma. Interesantna je takođe pojava da autori koji nikada u životu nisu koristili film, simuliraju analognu fotografiju – bez jasne predstave šta time žele da postignu. I dok su se fotografi analogne ere trudili da izbegnu pojavu zrna kako bi mogli da urade kvalitetna povećanja, digitalni snimci obično se ”kvare” kako bi se postigao efekat snimanja na filmu. Virtuelne ”filmove” uglavnom pronalazimo u digitalnim fotoaparatima (bilo na senzoru čija se ”bajerovski” rešetkasta konstrukcija menja kako bi što više ličila na film) ili u njima instaliranim programima za obradu slike, gde se nalazi cela lista filmova koje je moguće simulirati. I sada je trenutak da se zapitamo, zašto digitalna fotografija od samog početka ima analogni kompleks?

ReFoto

Author: ReFoto