Saveti

Strah od prilaska

Spontani portreti ljudi mogu nam otkriti mnogo, ne samo o njima samima, već i o ambijentu u kome se nalaze. Problem je samo u jednom – plašimo se da priđemo! Zašto je to loše, i kako prevazići strah? Prilikom fotografisanja ljudi na ulici, ili uopšte van dogovorenog snimanja modela, jedan od najvećih problema jeste prevazići strah od prilaska.

Duboko verujem da su ljudi najpre dobri, pa tek onda neki od njih loši. Pritom, shvatam svu naivnost tako jednostavne podele. Problem jeste u tome što se o ovim ”lošijim” više priča. Crna hronika postala je jedna od glavnih rubrika svih medija, pa nije ni čudo što smo postali sumnjičavi jedni prema drugima, naročito prema nepoznatima. Takođe, strah prirodno raste ako se čovek izmesti van poznatih mesta – u svojoj zgradi lakše ćemo komunicirati s novim ljudima, ali na drugom kraju zemlje ili planete imaćemo dodatnu odbojnost, jer moramo najpre da ”savladamo” okolinu, pa tek onda one koji se tu nalaze. To je no­rmalno, ali u praksi može da oteža rad. Nemamo uvek nedelje i mesece za upoznavanje. Treba znati da ako možemo da se sporazumemo, sprijateljimo ili makar uljudno pozdravimo sa prvim komšijom, ne bi trebalo da imamo problem sa, na primer, drvosečom iz okoline Zlatibora ili radnikom obezbeđenja u nekoj fabrici u Sibiru. Možemo smisliti razne izgovore da ne bude tako, na primer, drvoseča možda ilegalno seče jelke, pa neće biti raspoložen za fotografisanje, ili će radnik obe­zbeđenja u sibirskoj fabrici biti neostvareni diktator, ali je to sve pre proizvod stereotipnog razmišljanja nego iskustva. Ljudi su, u stvari, u velikoj meri sasvim OK.
Prilikom fotografisanja ljudi na ulici, ili uopšte van dogovorenog snimanja modela, jedan od najvećih problema jeste prevazići strah od prilaska. U narednih nekoliko primera izložiću tipične slučajeve u kojima se ovaj strah manifestuje, ali i neke od načina na koje se može prevazići, ili makar kontrolisati.
Ne očekujte, međutim, da bilo koje rešenje isključuje ono osnovno – malo hrabrosti – ali kada jednom shvatite da to i nije tako strašno, otvoriće vam se pregršt novih mogućnosti za fotografisanje.

Zašto nam je uopšte važno da budemo blizu osobe koju želimo fotografisati? Odgovor nije lako dati u jednoj rečenici, ali ima veze s tim da su blizina i neposrednost najbolji način da gledaoca ”prenesemo” u okruženje u kome se i mi sami nalazimo, i tako ga potpuno ”uvučemo” u atmosferu i doživljaj. Teleobjektivom samo naizgled ”prilazimo” ljudima, ali ih tom prilikom toliko izolujemo od okoline, da na kraju ne dobijemo percepciju blizine, već upravo obrnuto. Zaista, ljude na ulici nikada ne možemo videti tako izolovane, oko njih uvek vidimo sve predmete, sve što se okolo nalazi, pa su zato fotografije izbliza, snimane nekim od širih objektiva, mnogo bliže tom ”pravom” doživljaju sveta oko nas.
Takođe, kada ste u centru dešavanja, vaš doživljaj situacije je inte­zivniji, što vam omogućava da mnogo bolje vidite i razumete situaciju u kojoj se nalazite. To je veoma bitno jer upravo taj doži­vljaj, vaša emotivna reakcija i uzbuđenje koje osećate kada ste deo dešavanja, čini jedan od glavnih ”začina” dobre fotografije. U tom smislu, daljina bi se mogla, iako ne treba generalizovati, označiti ”ravnodušnošću” prema fotografisanom.
Pored jasnije ”svesti”, fotografisanjem unutar dešavanja imaćete i neuporedivo veću mogućnost da ljudima priđete sa različitih strana i iz različitih uglova – možete ih obilaziti, suočavati se s njima i vraćati im se, dok, kada ste udaljeni, jedini ugao koji imate je taj jedan.
Zato, priđite bliže. Ako niste sigurni da li radite pravu stvar, često to možete osetiti putem povišenog adrenalina, koji je još jedan od tih nevidljivih začina.

[signoff icon=”icon-target”]Simptom: Uopšte ne fotografišete osobu koju biste, u stvari, hteli. To je svako od nas doživeo, i siguran sam, i dalje doživljava. Zanimljiva osoba, položaj, svetlo, ekspresija ili nešto već drugo, ali je ipak nismo fotografisali. Izgovori su brojni, poput: predaleko je, pomeriće se dok podignem fotoaparat, naljutiće se, tražiće mi da obrišem, okolina će me posmatrati kao čudaka itd. Zanimljivo je da, kada već prođe situacija za fotografisanje, uvek žalimo što nismo imali malo više hrabrosti. Moje iskustvo, ali i iskustva drugih fotografa, govore u prilog tome da su svi ovi izgovori samo kliše, klimava, neopravdana razmišljanja kojima upravlja neosnovan strah od ljudi.[/signoff]

Darko Stanimirovic

Darko Stanimirovic

[signoff icon=”icon-tools”]Rešenje: Počnite tako što ćete fotografisati vaše prijatelje. Usput, fotografišite i one koje malo slabije poznajete – na žurkama, vikend-roštilju ili slično. S vremenom, imaćete više samopouzdanja i shvatićete da reakcije nisu negativne. Sledeći korak jeste fotografisanje potpuno nepoznatih ljudi, na ulici ili putovanjima. Ne brinite, ništa se loše neće desiti. Iskustvo govori da ljudi daleko manje primećuju da ste ih fotografisali nego što to mislite, a čak i da vas primete, ništa vam neće reći.[/signoff]

 

[signoff icon=”icon-target”]Simptom: Fotografišete ljude teleobjektivom s velike udaljenosti. Da budem dovoljno jasan: teleobjektiv je alat potpuno ravnopravan svim drugim alatima u fotografiji, ali kada se koristi kako bi prikrio strah od prilaska – a priznajte, uglavnom ga zato i koristite na ulici – tada počinje izuzetno da smeta. Ako fotografišete ”telcem”, krijući se iza ćoška, brzinski hvatajući izraze lica, može biti da s razlogom i smislom stvarate određenu seriju portreta, međutim, pre će biti da se ne smete suočiti sa strahom prilaska, pa to prikrivate fotografisanjem s ”bezbedne distance”.[/signoff]

 Darko Stanimirović

Darko Stanimirović

[signoff icon=”icon-tools”]Rešenje: Teleobjektiv ostavite kod kuće. Uzmite širi objektiv – na primer, 24, 28 ili 35 mm – i priđite ljudima. Zaboravite, makar na kratko, na zum objektive, jer kada ste u centru dešavanja, uglavnom nemate luksuz za detaljno nameštanje kadra. Objektiv od 24 mm zahteva da praktično budete odmah uz osobu, i za takav rad treba i najviše prakse i hrabrosti, dok objektivi kao što su 28 i 35 mm, pa čak i 50 mm, takođe omogućavaju neposredni doživljaj, s malo veće distance. Sve preko toga vas, kao i posmatrača, nepotrebno udaljava od objekta i centra dešavanja. Moja preporuka: 35 mm i samo hrabro![/signoff]

[signoff icon=”icon-target”]Simptom: Fotografišete ljude iz blizine, ali čekate da im dođete sa strane (profil) ili, još gore, otpozadi. Ovde se već vidi napredak jer ste počeli da prilazite ljudima, ali ih fotografišete u trenutku kada ne gledaju k vama (ili generalno, u vašem smeru), kako biste izbegli da vas primete. Opet, plašite se da će oni odreagovati na neki negativan način. Uistinu, fotografija može biti dobra i kad je neko fotografisan s leđa, ali u većem broju slučajeva to ničim nije opravdano, osim strahom. Treba napomenuti i da, iako osoba gleda ka nama, ona ne mora nužno gledati u nas.[/signoff]

Darko Stanimirović

Darko Stanimirović

[signoff icon=”icon-tools”]Rešenje: Krećite se direktno ka osobi koju fotografišete. Kako vas ne bi ”otkrila” prerano, fotoaparat držite neprimetno – uz telo, iza leđa ili na neki drugi način – i podignite ga i napravite fotografiju u poslednjem trenutku. Ovde nema vremena za precizno kadriranje, zumiranje ili slično. Ukoliko osoba stoji, trik može biti i da stanete blizu nje, ali okrenuti leđima, a kada mislite da se navikla na vaše prisustvo, okrenite se i brzo napravite fotografiju. Generalno, fotografisanje direktno ka nekome, posebno iz neposredne blizine, nije lako i zahteva dosta hrabrosti i prakse, ali se trud i te kako isplati jer posmatrač ima izuzetno snažan doživljaj prisustva, upravo tu, tik uz osobu.[/signoff]

[signoff icon=”icon-target”]Simptom: Suviše fotografišete ”nejač” – stare ljude, decu, prosjake, beskućnike i sve one koji vam suštinski ne mogu ”odgovoriti”. Lako je fotografisati baku koja se kreće pomoću štake, deku na pešačkom prelazu ili beskućnika koji spava na kartonu. Čak i da shvate da ste ih fotografisali, dok se okrenu, vi ste već trideset metara dalje. Međutim, ako fotografišete samo ove osobe koje su na jedan ili drugi način bespomoćne, s vremenom ćete uvideti da, zbog vašeg straha od prilaska svim ljudima, ceo jedan svet niste istražili.[/signoff]

 

Darko Stanimirović

Darko Stanimirović

[signoff icon=”icon-tools”]Rešenje: Kada vam je potrebno da se uhodate u snimanje ili da se rasteretite straha, slobodno fotografišite deke, bake i ostale, ali imajte u vidu da ne treba da popunjavate svoju arhivu isključivo tim ”zicerima.” Savladavanje straha, kao i novih motiva, ne samo da je zanimljivo kao lična vežba i lični napredak, već je i nešto što će publika svakako znati da ceni.[/signoff]

Trikovi za prilaženje

1. Uđite u grupu ljudi
Verovatno ne postoji lakši način da se rasteretite straha od prilaska ljudima od ulaska u velike gužve ili grupe ljudi. Prometne (uske) ulice su idealne, jer ljudi nemaju vremena da zastanu. Neće vas ni primetiti, ili će možda krajičkom oka, kada je već kasno. Uđite što je više moguće u sam epicentar gužve. Prepune autobuske stanice takođe su dobra mesta, naročito kada autobus staje u stanicu, jer tada nastaje opšta histerija i nikoga ni najmanje neće zanimati neki tamo fotograf. Turističke grupe još jedan su primer grupe u koju se lako možete ubaciti.

2. Nosite mali fotoaparat
Glavni problem fotografisanja (nepoznatih) ljudi na ulici jeste taj što delujete zastrašujuće kada koristite veliki fotoaparat. S druge strane, otežava vam brzo i lako delovanje, koje je veoma bitno kada se sve oko vas brzo razvija. Mali fotoaparat, naročito onaj koji može da se koristi samo jednom rukom, idealan je za brzi rad, a usput je i neprimetan.
3. Fotografišite u poslednjem trenutku
Svakako da je idealno kada imate vremena za detaljno nameštanje kadra, ali istina je da je to često luksuz, naročito kada treba brzo da priđete nekoj osobi i fotografišete ”u hodu”. Kako biste izbegli da vas osoba primeti, a i sebi olakšali ”prilazak”, držite fotoaparat uz telo i fotografišite u poslednjem trenutku. Nećete imati mnogo vremena – verovatno samo za jedan snimak – zato, koncentrišite se!

4. Pričajte!
Kada ne fotografišete na ulici, u gužvi i haosu, teško je primeniti pređašnje savete, iako mogu biti korisni. Ako ste u takvoj situaciji da nikako ne možete izbeći neku komunikaciju s osobom, uradite upravo to – komunicirajte. Razgovorom ćete pokazati da niste ”čudak” i lakše ćete privoleti osobu na fotografisanje, bilo da je reč o ”poziranju” ili spontanom fotografisanju. Dešava se, takođe, da fotografisanjem jedne osobe privolite i onu pored, koja je u početku bila izričito protiv fotografisanja. Dakle, normalnim i prijatnim razgovorom možete ”omekšati” i najtvrđe osobe.