Bill Brandt-"Akt",London 1952
Teorija Fotografije

Govor fotografije – Bill Brandt

Svet imaginacije

[blockquote]Apstraktna i idealizovana žena na fotografiji Bila Branta na prefinjen način pokazuje svu moć fotografije da uz pomoć svetla transformiše realnost u jednostavnu igru oblika, senki i teksture koje tek neznatno nagoveštavaju formu[/blockquote]

Moji studenti osmehnuće se s razume­vanjem kada ugledaju ovu foto­grafiju jer prvo predavanje o Estetici fotografije započinjem baš njom. Još krajem osnovne škole, u nekom časopisu videla sam ovu fotografiju koja je toliko duboko uznemirila moja čula da sam čvrsto rešila da ću se baviti medijem koji ima moć da pomiri realnost i fikciju na ovako jednostavan, a ujedno i dramatičan način. Još veće iznenađenje čekalo me je na Akademiji u Pragu (FAMU), gde sam studirala fotografiju, kada je moja profesorka započela priču o osno­vnom estetskom elementu – obliku, baš ovom fotografijom. I tako ja nastavljam tradiciju.

Igra oblika

Kada pričamo o jeziku fotografije, ”Akt” Bila Branta (Bill Brandt, London, 1952) sveden je na osnovni elemenat stvaranja svakog vizue­lnog dela, a to je oblik (ujedno prvi od estetskih elemenata). Da biste se u to uverili, zatvorite oči na trenutak i zatim pogledajte fotografiju. Šta prvo vidite?
Trougao, zar ne, i to crni trougao koji fo­rmira ruka devojke prikazana kao veliki beli trougao. On, suštinski, predstavlja negativni prostor između dva glavna elementa na fotografiji: ruke i glave. Pored velikog crnog tro­ugla vidimo i dva manja, takođe kao negativni prostor, nastao između ruke i gornje leve ivice fotografije i drugi, nastao između ruke, dojke i donje ivice fotografije. Iako je glavni trougao obrnut (sa špicem nadole, poput neke strele), usmerava naš pogled ka licu devojke, koje je prikazano u obliku ovala (izvedeno iz kruga), dakle sasvim drugačijem obliku od trougla.
Vidimo da se već na početku susrećemo s velikim kontrastom, i to ne samo u valerskom smislu, gde dominiraju crna i bela s tek malo sivih tonova. Taj izraženi kontrast Bil Brant kreirao je i uz pomoć dva vrlo jaka elementa – dva oblika: trougla i kruga. Na pomalo neuobičajen način zasnovao je ovaj nežni portret devojke na vizuelno jakom trouglu, koji simbolizuje opasnost, okultno, seksualnost… Zaštitni je znak masona koje povezujemo s okultizmom, mistikom, natprirodnim i za koje obrnuti crni trougao predstavlja ženski simbol (voda). Ne verujem da je Bil Brant bio Mason, ali svakako je glavu devojke postavio baš na obrnuti crni trougao.
S druge strane, glava i dojka devojke prikazani su kao kružni oblici, a krug simbolizuje harmoniju, večnost, lepotu, a takođe je simbol žene i plodnosti. Ovde autor uvodi još jedan bitan elemenat, a to je senka koja nagoveštava teksturu i čini da oči, usne i bradavica dojke poprimaju ”realan” izgled, tj. izlaze iz sfere puke apstrakcije.

Vizuelna slagalica

Ako polako krenemo da spajamo sve delove ove, naizgled, jednostavne slagalice, videćemo koliko je važan svaki njen deo i da ima jasno definisanu ulogu. Dakle, crni i beli trougao vode nas do ovalnog lica koje ima svoj balans u dojci koja je, takođe, prikazana kao kružni oblik. I lice i dojka unose jedan novi elemenat u fotografiju, a to je senka koja nagoveštava teksturu i formu. Dok oblike povezujemo s dvodimenzionalnim prikazom (u jednoj su ravni), tekstura najčešće (ali ne uvek) daje informaciju o rea­lnom prikazu objekta. Ona nas uvodi u realan svet i nagoveštava treću dimenziju.
I upravo ta ambivalentnost u prikazu lika devojke, između druge i treće dimenzije, između izmišljenog i realnog, jeste ono što ovu fotografiju čini interesantnom i privlačnom. Na veoma suptilan način fotograf nas vodi iz jedne dimenzije u drugu, ne želeći previše da utiče na naš doživljaj.
Izražena idealizacija ženskog lika donekle je ublažena nagoveštajem realnog. Ipak, ovde nije u pitanju neka određena žena, već autorova fi­kcija, izmaštana, nedodirljiva žena, puka apstra­kcija. Njen lik podseća na izdužena, prefinjena lica lepih gospi i vila s renesansnih slika. Njenu nedodirljivost naglašava i melanholija koja se ocrtava na licu, pre svega u spuštenom kapku koji, poput tek otvorene školjke, skriva biser.
Daleka, pomalo tužna žena, senzualnih usta, deluje poput kubističkih slika Žorža Braka (Georges Braque) i Pabla Pikasa (Pablo Picasso) koji su dekonstrukciju (raščlanjivanje) slike na geometrijske oblike koristili kako bi realan svet doveli na nivo apstrakcije i izraženog ličnog doživljaja. Zanimljivo je da više nijedna žena na fotografijama Bila Branta nije sadržala taj nivo distance i apstrakcije, što navodi na ra­zmišljanje o njegovoj emocionalnoj vezi s njom. Čini se da je Brant uspeo u vizuelizaciji ljubavi: čiste, uzvišene, vanvremenske…