Autori

Tiho i sa poštovanjem – In memoriam Sveta Dragović

Tiho i sa poštovanjem, svi koji su poznavali Svetu Dragovića, postavljali su jedni drugima pitanje: da li si čuo…? Pre nedelju dana zauvek nas je napustio član redakcije časopisa Refoto, večiti zaljubljenik u fotografiju i pre svega naš prijatelj Sveta Dragović. Jedan od prvih članova velike Refoto porodice, kako mi volimo da zovemo sve one koji sa nam učestvuju u toj velikoj fotografskoj priči, Svetu su svi znali po veoma popularnim tekstovima i rubrici koja se zvala “Moje iskustvo”. Mala napomena vezana za tu rubriku jeste da je na nekoliko anketa koje smo provodili ubedljivo zauzimala prvo mesto po broju glasova čitalaca. Istovremeno i Sveta (koji je otprilike polovinu života proveo u Švajcarskoj i tamo bio u nekoliko foto-klubova) se neprestano interesovao za reakcije čitalaca, komentare koje je koristio kako bi smislio nove teme i svoje tekstove unapredio što je to više moguće. Pre skoro 12 godina uspeli smo da ubedimo Svetu Dragovića da pored uobičajenog teksta pokaže i fotografije koje je snimao na neprestanim putovanjima, svuda po svetu. Refoto redakcija je ostala bez jednog od najvrednijih članova a pred vama je Svetina putopisna reportaža, jedna od velikih priča sa uvodnikom naslovljenim “Moje iskustvo”.

Svet u mom objektivu

Putopisi su u fotografiji veoma popularni jer svi koji putuju pokušavaju da ovekoveče prizore i trenutke. Ni ja nisam nikakav izuzetak i prilikom putovanja pravim dve vrste fotografija: porodične, na kojima pokušavam da snimim članove porodice naspram interesantnih prizora i pejzaža i to su fotografije koje najčešće, nakon temeljnog odabiranja, završe u porodičnom albumu. One ”druge” pravim po kriterijumima ”dobre fotografije” (ako tako nešto postoji), trudeći se da fotografija bude interesantna ”neutralnim” posmatračima.

Kada sam se penzionisao i kada me ništa nije vezivalo na neko određeno vreme na određenom mestu, počeo sam da pravim duža puto­vanja. U poslednje dve godine posetio sam Severnu, a zatim i Južnu Ameriku. Dok sam radio, takođe sam putovao, ali tamo gde me je firma slala, pa zbog toga, a i zbog posla koji sam morao da obavlja­m, fotografija nije bila glavna ­zabava na putu.

Kada sam putovao u Severnu Ameriku, bolje da kažem u SAD, s opre­mom nije bio problema. Poneo sam šta imam, pa ako nešto otkaže, uvek sam mogao da odem u radnju ili da telefo­niram ”mail order” firmi i da dobi­jem traženo za neko­liko dana. U Južnoj Americi, u Čileu, situa­cija bi bila ista kao u SAD-u, da sam sedeo u Santiagu. Međutim, putovao sam u Patagoniju, pa zatim u Atakamu, gde nisam mogao računati na nabavku opreme koja nedostaje na licu mesta, pa sam morao dobro isplanirati šta poneti.

Kako sam leteo avionom, morao sam da odabe­rem samo ono što bi mi na putu bilo potrebno, ali ne više od toga. Znači, stativ nije dolazio u obzir, a od bliceva poneo sam samo onaj koji je ugrađen u fotoaparat. Ipak, poneo sam jedno­nogi stativ ”Manfrotto”, koji sam koristio kao štap za hodanje po neravnom terenu, ali i kao oslonac za snimanje s dugačkim teleobjektivom. Srećom, nisam morao da nosim filmove jer bi zračenje sa zastarelih sigurnosnih uređaja na tim aerodromima sigurno uništilo ili pokvarilo film – kartice nisu osetljive na zračenja.

 

 

Vrlo sam lak na okidaču i pravim veoma mnogo fotografija. Nositi memorijske kartice za sve te fotografije u toliko potebnoj količini nije dolazilo u obzir. Nikada ne putujem bez prenosivog računara, tako da sam svake večeri mogao da skidam fotografije i praznim kartice i tako se spremam za sledeći dan. Gde god je bilo moguće, vezivao sam se za Internet i razmenjivao korespondenci­ju ili čitao šta me je interesovalo. Ono prostora što je ostalo u prtljagu moralo je da primi sve drugo što me prati na putu. Nosio sam tri fotoaparata. Prvi je bio Nikon D70 sa tri objektiva 12–24, 18–70 i 70–300 mm. Drugi fotoaparat bio je moj ”stari” Canon G3 od četiri megapiksela, s kojim imam odlična isku­stva, a na pojasu je uvek spremna, mala Minolta Xt, kojom sam najčešće snimao pisane detalje.

Dok sam boravio u SAD-u, pratilo me je lepo vreme, pa nije bilo problema s opremom. U Čileu, iako sam tamo boravio za vreme njihovog leta, u Patagoniji je bilo sveže, te sam morao povremeno da vodim računa o kondenzaciji, a bilo je dosta vetra koji nosi vodu i pesak, pa treba voditi računa o izmeni objektiva s punom zaštitom. Uz svu pažnju, ”zaradio” sam ponešto na senzoru, pa sam to dao da se očisti u servisu Nikona. Packe sa senzora lako se čiste prilikom obrade fotografija. Nov, univerzalan objektiv
18–200 mm, koji sam sada nabavio, sačuvaće senzor od prašine, jer neću morati tako često da ga menjam.

Veoma često koristim polarizacioni filter. On mi daje dramatično plavu boju neba, a i druge boje budu jasnije na fotografiji, jer on u izvesnoj­ meri uklanja izmaglicu. Ako ima prskanja vode, kao što je bilo na jezeru Grey, neutralni filter bio je od pomoći, ali, u principu, ne volim da stavlja­m pred objektiv ništa što bi moglo da pokvari fotografiju. Naravno, ako filter dopri­nosi izražajnosti fotografije, mora se trpeti.

Portfolio Svete Dragovića objavili smo u Refoto časopisu broj 32 decembra 2006.