Fotografi

Toliko šuma tako blizu doma

Kroz poetičnu slikovnicu ovog puta za 24 sata za Refoto magazin, Maša Seničić, dramaturškinja i scenaristkinja iz Beograda, fotografiše svoj dan.

a1

Vreme je promenljivo i šuma je tačno 33.5km udaljena od mesta sa kog krećem.

Rano ujutru pas je miran i umoran, a baka stiska dve pune torbe među nogama na suvozačevom sedištu. «U gepeku bi se sve prevrnulo» – odbrusi mi, iako je ništa ne pitam. Prolazimo deo puta nakog kog nijedna stanica na radiju nije sasvim sigurna  u sebe; Ibarska magistrala je pusta jer ljudi praznuju već danima. Mi slavimo praveći pauzu da kupimo med i kaladont u marketu čija se vrata nalaze svega metar od kolovoza.

 

a2

a3a4

Sat vremena kasnije, gledam je kako odseca mrtve delove ruzmarina dok ja u dedinom atlasu tražim Krku: ispričala mi je, u nedostatku glasa sa adekvatne frekvencije, da je na pijaci u Beogradu shvatila kako je čovek kod kog redovno kupuje tunu takođe iz Knina; iznajmljivao je stan u kući njenog dede. «A kada si poslednji put bila u Obrenovcu na pijaci?» – proderem se. Skida rukavice. «Ne znam» – kaže mi. «Ja pre više od pet godina. Hajmo sada, dok je dan. Praznici su, i sve to, možda sretnemo nekog» – uveravam je, iako znam da ne želi nikog da sretne.

 

b1

b2

b3

b4

Ljudi koji prodaju suvo cveće i nezrele jagode imaju tezge jedni do drugih, dok ostali nude samo plastiku i druge proizvode iz kraljevstva nejestivog. Frizerski salon za muškarce nalazi se u istom objektu kao i onaj za žene, premda se ulazi na različita vrata, jedna naspram drugih. Crni pas dosađuje se ispred, čekajući da se pojave osobe sa manje kose, bilo kog pola. Baka proba kožnu jaknu, mala joj je. Odlazimo na pitu u mesto gde je sa dedom ranije stalno sedela; ja sam prvi put ovde. Majstor koji radi izgubio je glas, te se naprežem da bih ga razumela: bakina boza je na račun kuće, on insistira. Stajemo ispred hotela «Obrenovac», baka pali cigaretu dok ja izlazim da vidim ima li ičega. Još jedan mršavi pas pobegne ka terasi na kojoj nostalgično stoje okrugle sijalice. «Jesi nekad bila ovde na kafi?» – pitam je. Baka škilji kroz prozorsko staklo, a zatim odmahuje glavom. Posle mi kaže kako su možda ipak ponekad svraćali u povratku sa bazena.

c1

c2

Kada se vratimo na plac, sunce kroz hrast sine na četvrt sata, a svetlo pada nežno na lamperiju boje kora za oblande u letnjoj kuhinji. Dedine stvari stoje na istom mestu, u istom rasporedu. «Napraviću kolač» – baka me obaveštava. Ne pitam koji, to je nepristojno. Čokoladu za kuvanje kupila je na istoj tezgi, kod čoveka iz Knina, ne zna ni zašto, tako mi kaže, ne zna uopšte zašto kada ovu nikada ranije nije uzimala. «To je nemačka čokolada, prva koja je počela sa proizvodnjom pojedinačnih, već isečenih kockica, umesto cele table» – kažem joj, ali čokolada je već neprepoznatljivog oblika, na putu da se spoji sa odavljno istopljenim margarinom.

d1

d2

d3

d4

Počinje kiša i među stablima se smrkava neobično brzo. «Šta to pišeš?», pita me. «Zapisujem šta smo radile danas», odgovaram. «I, šta smo radile?» – baka je znatiželjna. «Ja sam čitala Karvera kog sam kupila nekom drugom i nisam mu još uvek dala» – kažem. «Je l’ ti se dopada?» – pita me, a ima jedna priča koja me je posebno potresla, ne znam zašto. Ne znam čak ni kako izgleda grgeč, mrzim ribu, a potresla me je, ta priča. «Kako izgleda grgeč?» Baka se namršti: «Kao i svaka druga riba», zatim zastane, «možda je malo ružniji». «Toliko vode tako blizu doma, tako se zove priča koja mi se dopala. Šta si ti radila danas?» pitam je. «Ja sam napravila kolač, hodala ubzrdo, zamalo ti kupila jaknu na pijaci, posadila onu žućkastu travu. Mada mi se ne dopada to mesto za nju. Ostavi to, dođi da mi pomogneš sa ovim lišćem.» Ne pitam koji kolač, to je nepristojno.

e1

e2

e3

e4

 

 

 

Katarina Marković

Author: Katarina Marković

filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda

Katarina Marković
filmska rediteljka i fotografkinja iz Beograda