Blog

Zajednički projekat Centra za kulturu Kovin i Foto saveza Srbije

Fotografije nastaju (ili bi tako trebalo da bude) sa jasnom namerom da sačuvaju trenutke,
onome ko ih snima očigledno veoma važne. Pitanje koje skoro da niko i ne postavlja jeste:
ko čuva fotografije?
Moderna vremena i nepojmljivo brz razvoj digitalnih tehnologija doneli su revolucionarne
promene i potpuno pojednostavile, do tada veoma komplikovanu, tehnologiju snimanja
fotografija. Na primer, samo tokom 2017. snimljeno je 1.200 biliona fotografija a za prošlu
godinu prognoza je da je brojka veća od jednog triliona! To nekoliko puta premašuje broj analogno
snimljenih fotografija – od nastanka fotografije do pojave digitalnih fotoaparata. Digitalne
tehnologije donele su lakoću nastanka najraznovrsnijih dokumenata sa jednom ogromnom manom.
Taj nedostatak jeste trajnost, odnosno pogrešno procenjena realna otpornost na vreme koje
neumitno briše sve tragove našeg postojanja. I to uprkos svim našim naporima da ih sačuvamo.
Već pomenuta pogrešna procena trajnosti dovela je do velikih problema. Na primer CD ili DVD
diskovi reklamirani su kao idealni mediji sa minimumom od 100 godina trajanja. A ispostavilo
se da niti su otporni na mehanička oštećenja niti mogu sigurno čuvati podatke duže od 10 godina
– kod DVD diskova čak samo četvrtinu tog perioda! Kombinacija ovih uz dodatne probleme vezane
za migraciju medija neumitno dovodi do ogromne rupe u istoriji. Razlog tome je činjenica da
smo pre samo desetak godina koristili dve vrste disketa, prešli na Zip drive i Jazz drive uređaje,
čuvali rezervne kopije na magnetnim trakama Tape drive uređaja, a tu je bilo i mnoštvo uređaja
korišćenih u profesionalne svrhe. Pitanje je seća li iko šta je od fotografija snimio na
diskete koje, kao i svaki magnetni medijum, uključujući tu i magnetofonske trake, audio i video
kasete, imaju veoma mali rok trajanja. Pa čak i da snimak traje imate li negde pristup disketnoj
jedinici (ili bilo kom od navedenih uređaja) koja je ugrađena u računar i funkcionalna?
Moderno orijentisani korisnici odmah će reći da je sve to prošlost i da je sistem čuvanja
“tamo negde” a prevedeno na engleski “inside cloud” prava stvar. Jedan od svetskih giganata
IT industrije garantovao je sigurnost a oblak im je “ispario” bez upozorenja i sa mnogo ojađenih
korisnika. Ovakvom uvodu dodaćemo i glavni razlog zašto je ova naša priča uopšte pokrenuta.
Sada već svim ljubiteljima fotografije poznatu knjigu “Almanah fotografije” u izdanju Foto saveza
Srbije nije bilo jednostavno ni lako sastaviti jer je bilo teško sakupiti materijal. Najstrašnije
je bilo to kada shvatite da iza autora kojih više nema, a za koje smo svi mi stariji znali da su
imali ozbiljne opuse, nije ostala niti jedna fotografija – da bude objavljena u Almanahu.
Ideja o postojanju ovog namenskog prostora ili da hrabro to nazovemo novom institucijom
koja će čuvati fotografije nastavak je (ili početak) ideje o pokretanju Muzeja fotografije i
postoji već dugi niz godina. Na žalost to i dalje ostaje skoro utopistička težnja fotografa da,
kao u drugim zemljama, imaju mesto gde bi pokolenjima koja dolaze ostavili uvid u svoj rad.
Mi smo napravili prvi, a kada sagledate sve urađeno shvatićete da taj korak uopšte nije
mali. Nadamo se da će tokom sledećih godina arhivska građa eksponencijalno rasti, da će
se Kovin (ponovo) pojaviti na fotografskom prostoru Srbije a da će Centar za kulturu u Kovinu
biti sigurno mesto gde će fotografije egzistirati u dve dimenzije: elektronskoj (jer težimo
globalnom povezivanju i digitalizaciji) ali istovremeno i u analognoj, papirnoj formi koja bi
trebalo da traje bar dva veka. Onoliko koliko znamo da traju prave crno-bele fotografije.