Dešavanja

Žisel Omoljica 2011

 Festival “osuđen” da traje

Duže od četrdeset godina u banatskom selu Omoljici održava se Festival amaterskog filma i umetničke fotografije. Po koncepciji koju sledi, ova manifestacija jedinstvena je u svetu.

Samo godina deli nas od jubilarnog, četrdesetog Međunarodnog festivala umetničke fotografije. Filmski deo ovog festivala, koji od samog početka ima kao temu život sela, taj jubilej proslavio je pre dve godine. Pre početka ovogodišnjeg festivala uspeli smo da porazgovaramo s Đuricom Jovanovim, koji je za ”Žisel” vezan od samog početka. Kako bismo ispričali priču o istoriji ovog festivala, vratićem­o se samim počecima.

Omoljica i ”Žisel”

Sve što se desilo tokom četrdeset jedne godine počiva na tradicionalnoj ljubavi stanovnika Omoljice prema bioskopu, koji u ovom selu bez prekida radi od 1925. godine. Postojanje bioskop­a bilo je uslovljeno radom parne mašine koja je pokretala, za današnje pojmove, veoma mali generator, tako da kada je u pitanju električna energija, Omoljica nije zavisila od mreže koja je tada bila u razvoju. Električna energija korišćena je i za uličnu rasvetu, koja je trajala do osam sati uveče, kada bi tri puta sijalice ”žmignule” i potom se ugasile. Pored ulične rasvete, na nekoliko mesta u selu bili su postavljeni i zvučnici preko kojih je puštan radio program, ali i važna obaveštenja o dešavanjima i životu u Omoljici.
Dve godine kasnije, 1927. svakog dana, osim ponedeljka, bila je projekcija nekog filma, a ova praksa nije prekinuta čak ni tokom ratova. Godine 1982. bioskop u Omoljici imao je 36.500 gledalaca, čak i kada filmovi koji su projektovani nisu bili najnoviji, jer tada su distributeri imali samo nekoliko kopija i njih su davali prvo gradskim, a tek potom seoskim bioskopima.

Katalog iz 1973

Katalog iz 1973

Kako je sve počelo?

Tih davnih godina kada je začeta ideja o festivalu u Omoljici Đurica je bio predsednik Omladinske organizacije. Prvi festival ”Žisel” održan je 1971. i bio je samo filmski. Direktor prvog salona bio je Aleksandar Tanasijević, a na drugom taj posao uradio je Bogoljub Jovanov… U organizaciji festivala tokom godina bili su: Panta Marjanović, Puniša Marojević, Nikola Ćirić, Mirko Stanković, Bata i Vita Teofanović, Božidar Stojčić, Mirko Grujičić, Ljubisav Milosavljević, Slavica, Branka i Slobodan Tanasijević i brojni članovi Foto-kino kluba ”Žisel”. Festival nije moguće zamisliti bez Mirčeta Bukin.
Sredstva neophodna za rad dobijena su prvenstveno prodajom stare šupe i od tih para finansirana je izrada kataloga, ali i novčanih nagrada koje su i danas zaštitni znak ”Žisela”. Festival je tada trajao sedam dana, a nagrade, za oba festivala, dodeljivane su na kraju, pa je na dodeli nagrada i zatvaranju festivala obično bilo veoma malo fotografa. Ta praksa promenjena je 1982, od kada otvaranje fotografskog dela manifestacije prati dodela nagrada i otvaranje samostalnih i tematskih izložbi. Ovaj potez predstavlja prelomni trenutak nakon kojeg Salon umetničke fotografije, koji je pre toga izgledao kao prateći program filmskom delu festivala, postaje jedinstvena i svuda poznata manifestacija. Festival i ostale izložbe posećuje veliki broj fotografa, mnogo više nego filmskih autora, što je u neku ruku i logično jer ih ima više, a izgleda i da se mnogo bolje druže međusobno.

Prve izložbe fotografija

Organizovane su u školskom holu i fiskulturnoj sali, što nije bilo dobro jer su dešavanja bila razdvojena. Stanovnici Omoljice tada čine nesvakidašnji potez: od prostora kafane koja se nalazila u zgradi Doma kulture nastaje prvi galerijski prostor. Nekoliko godina nakon toga i preostali deo kafića biva izmešten, a na njegovom mestu niče nova galerija, a još dve sale Doma kulture koji nosi ime Vuka Karadžića, bivaju pretvorene u galerijske prostore. Sada postoji čak pet odvojenih prostora namenjenih izlaganju, a u dva hodnika i holu na spratu skoro svake godine bivaju smeštene još dve izložbe, likovne ili fotografske. Galerije danas imaju sisteme za kačenje, opremljene su adekvatnom rasvetom i klima-uređajima, a zainteresovani za izlaganje rezervišu prostor i godinu dana unapred… Ipak, nema starijih autora koji se sa setom ne prisećaju vrelih letnjih dana, olajisanog poda i zajedničkih večera gde su za raspoloženje uvek bili zaduženi tamburaši koji, nažalost, uz nekoliko grupa poslednjih godina održavaju memorijalne koncerte posvećene dvojici tragično nastradalih članova.

Simbol gostoljubivosti

Prvi festivali bili su ”narodski” jer su se dešavali u vreme seoske slave, pa je tu bilo mnogo sveta. Bilo je tu i vašara, špileraja i fijakera koji su ”sankali” posetioce koje gostoprimljivi žitelji Omoljice prvenstveno doživljavaju kao goste. Jedno vreme postojao je ”domaćin festivala”, koji je bio zadužen da gosti budu ”i siti i napiti”, tj. pravio je ručak za sve. Domaćice su pekle kolače, pa nije bila nikakva retkost videti ih kako obilaze goste s vanglama punim poslastica i to prvenstveno krofni. Tokom tih nedelju dana festivala organizovani su i razni, često šaljivi i zabavni programi kao što su bile fudbalske utakmice pod nazivom ”Žisel protiv ostatka sveta” ili plivačka takmičenja na Ponjavici.
Projekcije filmova priređivane su u parku, na platnu razapetom između stabala. Pola publike gledalo je film s druge strane jer se platno ”prozri”, tj. providi. Posmatrači su prvi održani festival odgledali stojeći, nakon čega su organizatori zasukali rukave i od balvana, koje su dobili od šumskog kombinata, napravili gledalište. Prvih pet godina publika je pratila festival­ tako, a zatim je podignuta letnja pozornica, koja je ujedno i letnji bioskop. Osim u slučaju lošeg vremena, koje je, na sreću, nekako uvek zaobilazilo festival, program se i dan-danas održava na tom prostoru.
Svake godine festival posećuju vodeći glumc­i, režiseri, kamermani i svi koji su se filmom bavil­i jer im je veoma zanimljivo što takav festival postoji. Svaku premijeru filma prati i predstavljanje glumaca i ekipe koja ga je snimila. Što se fotografa tiče, na prste mogu da se izbroje oni koji nikada nisu bili u Omoljici, kao učesnici ili kao članovi žirija. Spisak imena onih koji su posetili festival, sasvim sigurno, duži je od ovog teksta i to se odnosi na fotografe i filmadžije, ne samo iz Srbije već iz svih država bivše Jugoslavije i regiona.
Što se naziva festivala tiče, prati ga mistični veo jer svi oni koji nisu čitali propozicije bivaju zbunjeni, a i zvuči nekako ”stranski”. Kružile su priče i da je postojala neka opasna Žizela, ali ime je nastalo kao akronim dve reči koje su ujedno i tema festivala: život sela – ”Žisel”.
Za simbol festivala odabran je cvet suncokreta i on se i dalje koristi. Nalazi se svuda, a plakete koje su dodeljivane tokom svih ovih godina bile su metalne, pa onda keramičke, pa ponovo metalne – imaju oblik suncokreta. Autori koji učestvuju na festivalu i danas imaju običaj da pitaju: ”Koliko suncokreta si dobio u Omoljici?”

Žiriranje 2003

Žiriranje 2003

”Žisel” i fotografija

Od 1973. kada su se na festivalu pojavile prve fotografije, pravilo je da autori konkurišu s foto­grafijama koje odgovaraju temi ”Život sela”, u okviru koje postoji lista podtema: ”Portret”, ”Žena na selu”, ”Pejzaž”, ”Arhitektura”, ”Običaj”, ”Staro i novo”, ”Mladi na selu”, ”Promene na selu”… Jedna tema koja je imala veze s vremenom u kome je festival nastao više nije aktueln­a i odnosi se na spomenike NOB-a.
Dugo godina važilo je pravilo da autor može poslati deset fotografija. Tada je nagrada dodeljivana za kolekciju od najmanje pet fotografija, pa nije bio redak slučaj da autor pošalje, na primer, nekoliko dobrih portreta, a da istovremeno ima uslov za dobijanje nagrade za kolekciju. Prateći promene u pravilnicima FIAP-a i Foto-saveza Jugoslavije, a potom i Foto-saveza Srbije, broj radova prvo je smanjen na šest, a danas je on samo četiri fotografije. Istovremeno je i minimalan broj fotografija neophodnih za kolekciju pao na tri. Nagradu za kolekciju dobija samo onaj autor čije fotografije­ odgovaraju različitim zadatim temama, to jest nagradu za kolekciju neće dobiti serija portreta ili pejzaža. Doduše, bilo je i drugačijih primera kojih se danas sećamo kao anegdota – da je u nedostatku pravih kolekcija žiri tragao za ispunjenjem teme uz komentar: ”Vidiš ovu kuću iza? Moglo bi da prođe kao arhitektura…”

Branislav Strugar, Dragan Tanasijević i Branibor Debeljković, žiriranje 2001

Žiriranje 2001

Dijapozitivi

Dijapozitivi su se pojavili na Salonu 1981. godine, kada je festival proslavio deset godina. Smotra dijapozitiva, kako se zvao ovaj deo festivala, trajala je do 2006, tako da je broj fotografija koje su posetioci mogli da vide tokom tih dvadeset pet godina realno bio udvostručen. Pojava digitalnih tehnologija prvo je izazvala nestanak dijapozitiva, koji je nekoliko poslednjih godina opstajao zahvaljujući malobrojnim domaćim i većem broju izlagača iz Slovenije.
Veliki broj autora neprekidno izlaže u Omoljici, a to zahteva posvećenost i pripremanje. I pored toga, skoro svi fotografi, na ovaj ili onaj način, učestvovali su na festivalu. Organizatori se trude da na sve moguće načine podstiču autore da fotografišu razne aspekte života na selu. Do sada je učestvovalo oko 4.000 autora koji su za svaki festival slali od 500 do 1.400 fotografija. Na izložbama je u proseku bilo 100 fotografija od 70 autora.
”Žisel” se razvija i menja prateći razvoj tehnologija. Žiriranje se danas obavlja digitalno, pomoću LCD projektora, što ponekad sakrije neke loše detalje, ali, s druge strane, izložba koja se napravi ostaje kod organizatora, što stvara poseban i veoma dragocen fond fotografija. Nema više problema s različitim veličinama, debelim i tankim paspartuima, a skoro da su nestale i rasprave o tome da li je važnija ideja ili njena realizacija. Nažalost, nestali su i tradicionalni razgovori sa žirijem u prepunim prostorijama kluba, koji su mladim autorima pružali priliku da mnogo toga nauče.

U kom pravcu ići dalje?

Posmatrajući dosadašnje festivale, vidi se da nedostaju određeni motivi, kao što su klasični pejzaži, ljudi u polju, žeteoci i poljoprivredne mašine, domaće životinje. Taj problem nema veze samo s autorima, već su jednim delom za to krivi i afiniteti žirija – autori ne šalju ono što vide da ne prolazi. Ipak, ohrabruje činjenic­a da se među nagrađenima svake godine pojavi poneko novo ime. Mladi autori sigurno će promeniti stereotipe jer selo nisu samo stari ljudi i kuće u raspadu. S druge strane, ”Žisel” je jedna velika škola, jer tek kada autor čuje šta drugi misle o njegovim radovima, i kada sam realno uporedi svoje s tuđim radovima, može da napreduje.
Na drugoj strani postoji žiri čiji članovi imaju različita interesovanja i kao da se ponekad ne snalaze s temama ili ih shvataju neobavezno. Žiriranje bi moralo biti oslobođeno uticaja ličnih afiniteta, pogotovu jer su članovi žirija, radom na drugim izložbama fotografija, navikli da odmah izbace sve što je iole slabije, što u slučaju ”Žisela” često dovodi do raspadanja kolekcija onih autora koji su ispoštovali zahtev organizatora. A iz svega ovoga može se izvući pouka kako treba da izgledaju fotografije da bi bile nagrađene.
Iako sve ovo izgleda poprilično komplikovano, u stvari je i veoma jednostavno, samo treba voleti i fotografisati selo, a ispunjenje tema prosto se dešava samo od sebe jer su pejzaži, portreti, arhitektura i običaji svuda oko nas. A suprotno mišljenju pojedinaca na selu, ima žena, a mogu se snimiti i aktovi.

Đurica u mraku, usled nestanka struje

Sačuvajmo ”Žisel”

Već dugo godina postoje pritisci da se teme izbace i da ”Žisel” bude još jedan od mnogih festivala sa slobodnom temom. Teško je shvatiti da neko želi da zarad nekoliko poena koje mu može doneti prolazak fotografije, uništi posebnost ovog festivala. Jeste da se ”Žisel” ne uklapa u standarde, nikada nije naplaćena bilo kakva kotizacija, a istovremeno nagrađeni dobijaju ozbiljne novčane nagrade, svake godine (pa i onih najgorih) štampan je katalog, svi učesnici izložbe dobijaju diplomu, a postoji i multimedijalna prezentacija na CD-u. Sačuvajmo ono što nigde drugde ne postoji.
Objavljene fotografije deo su arhive autora ovog teksta, a iskoristićemo priliku da pozovemo sve koji imaju snimke festivala da ih pošalju Domu kulture u Omoljici. Od njih bi sledeće godine mogla da nastane izložba posvećena fotografskom jubileju jedinstvenog festivala: ”Žisel” u Omoljici.

Nagrade Žisel 2011

Žiri u sastavu: Goran Malić, Danilo Cvetanović i Milan Živković od 469 fotografija prispelih za izlaganje odabrao je 100 fotografija od 70 autora (učestvovalo je 120 autora)

Nagrade za kolekcije dobili su: Željko Đurić, Zorica Petrović, Steva Sekerić, Branislav Stankovič i Lazar Leković.

Nagrade za pojedinačne fotografije dobili su: Željko Aleksić, Branka Savić, Zoran Milutinović, Marija Nikolić, Zoran Međo i Jaroslav Kralik.