Dešavanja

Izložba fotografija iz foto-automata: FOTOMATON

U mnogim evropskim gradovima, kao i u SAD, nalaze se fotografski automati. To su one kućice u koje se uđe i pritiskom na dugme naprave četiri fotografije 24 x 30 mm, koje su prihvatane kao dovoljno dobre za dokumenta. Muzej ”Elyseé” u Lozani je, u februaru ove godine, napravio veliku izložbu posvećenu ovom procesu, i fenomenu koji ga je pratio.

Izložba slika iz foto-automata

Ceo postupak zasniva se na jednom specijalnom procesu i fotoaparatu sličnom onom koji nosi marku ”Maton” i o kome je čak i sveobuhvatni katalog fotoaparata McKeown posvetio samo nekoliko redova. Kao ozbiljan fotograf, s podsmehom sam posmatrao sve te sličice koje pravi foto-automat. Za mene su one bile, kao fotografsko dostignuće, slične onim fotografima u parkovima koji su posle rata snimali na papir-negativu i posle presnimavali taj papir-negativ da bi dobili pozitivnu sliku za nekoliko minuta.
Malo sam bio začuđen da jedan tako ozbiljan muzej kao ”Elysée” organizuje izložbu Foto-matona i to ni manje ni više nego 640 fotografija! Video sam izložbu i, iskreno, bio sam malo razočaran. Pregledati tih 640 fotografija praktično je nemoguć zadatak. Pre svega, te sličice su male. Čak i za posmatranje iz blizine, one su isuviše male da bi se neko mogao udubiti u detalje. Pojedine fotografije su vrlo velike – jedna na ulazu i do ogromnih dimenzija u začuđujuće dobrom kvalitetu – no te fotografije nisu napravljene ni u kiosku, ni ”Maton” fotoaparatom. Bilo je i snimaka samog Fotomaton automata u raznim postavkama.
Ono čime se ta vrsta fotografija odlikuje jeste da njih pravi snimana osoba, bez posrednika. Mnogi, ako ne i svi prikazani snimci, pokazivali su, ne samo lik, nego i ponašanje osobe kada se nađe sa samim sobom, kada niko ne može da se nazove autorom tog snimka, sem samog modela, i kada u privatnosti kabine sa zavesom mnogi otkrivaju svoje prigušene porive, prikazujući intimne delove tela ili bilo šta drugo što nema veze sa svrhom u koju su instalirani ti automati.
Čak i poznate ličnosti, kao Džon i Žaklina Kenedi, Fred Aster koji je igrao u jednom od njih, Marčelo Mastrojani, pa čak i naš Makavejev su se slikali u njima, zauzimajući razne poze i grimase. Sličice na izložbi bile su postavljane u raznim oblicima, u formi ukrštenih reči, najčešće u vidu kolaža, postera, naređane jedna do druge, red po red, kolona po kolona.
Lista autora je znatna, među njima ima i vrlo poznatih imena, kao što je Ričard Avedon (Richard Avedon), Endi Vorhol (Andy Warhol) itd. Već tako opsežna lista govori da taj Fotomaton nije bio besmislena igračka ili sprava za pravljenje bezvrednih fotografija. Sada se taj način samosnimanja osobe (autoportret), naspram neke zavese, slično postavci u foto-automatima, smatra za stil i naziva se, bar u ovom delu sveta, ”Fotomaton”, a da nije neophodno da se snimak napravi u foto-­automatu ili na formatu slike 20 x 25 mm, tako da imamo i snimke velike rezolucije u tom stilu.

Malo istorije

Patent prve mašine za pravljenje automatskih slika prijavio je Metju Stifens (Mathew Stiffens) još 1889. godine, a iste godine je Anžalber (Enjalbert) prikazao jednu takvu mašinu na svetskoj izložbi u Parizu. Prve mašine, nažalost, nisu bile dovoljno pouzdane da bi bile univerzalno prihvatljive. Moderni koncept automatske mašine sa zavesom pozadi i ogledalom u kome se ogleda model patentirao je 1927. godine Anatol Josefo, koji je pod prvobitnim imenom Anatol Jozefović emigrirao iz Sibira u Sjedinjene Države. Taj izum prodao je jednom milijarderu (Morgentau) za, u to vreme, nezamislivo veliku sumu od milion dolara. Tada je kuća u Americi mogla da se kupi za 2.000 dolara. Prva mašina bila je postavljena u Njujorku i njeno ime je bilo je ”Photobooth”, a to ime se u engle­skom govornom području i sada koristi. Josefo je potom prodao pravo na tu mašinu u nekim evropskim zemljama. U Francuskoj i Španiji ova kabina / mašina poznata je pod imenom ”Photomaton”.
Postoji i firma koja distribuira i servisira ”Photomaton” kabine. Ona je osnovana 1936. godine i sada se nalazi u vlasništvu kompanije ”Photo-Me-International” (www.photomaton.fr) i ima obrt oko 85 miliona evra! Oni tvrde da se više od 50 odsto fotografija na papiru koje se proizvedu u svetu naprave na ”Photo-Me” mašinama. Trenutno tih automata ima 43.000 u više od sto zemalja sveta. Godišnje imaju preko sto miliona mušterija.
Sve do 1970. godine, fotografije dobijene u automa­tskom foto-kiosku bile su crno-bele, a od 1970. su u boji. Od 1993. godine te mašine su postepeno konverto­vane u digitalni postupak. Od svog postanka, pa sve do 2006. godine, oblik i uređenje kabine nisu menjani, a od 2006. se kompanija PTA (”Primenjena proizvo­dnja i tehnika”) zauzela za izmene koje bi omogućavale i invalidima u kolicima da koriste kabinu za snimanje.
Postojanje Photomaton / Photobooth sistema počiva ne samo na postojanju automatskog fotoaparata koji snimana osoba stavlja u pogon nego, pre svega, na podlozi na kojoj se snima. To je foto-papir koji se preobratno razvija za svega četiri minuta. Bilo je dosta slučajeva da su snimljene osobe tražile negativ radi izrade više slika i dobijale su odgovor da negativa nema. Takvi zahtevi bili su brojni u prošlosti. Danas se digitalnoj fotografiji takvi zahtevi ne postavljaju.

Maton fotoaparat

Negde 1929–1930. pojavio se fotoaparat sličan onome koji se koristi u foto-automatu. Taj fotoaparat davao je 24 snimka na specijalnom foto-papiru, koji se po za­vršenom snimanju u trajanju od deset minuta potpuno procesuirao (razvijao, fiksirao, tonovao), do te mere da je “snimatelj mogao da slike ponudi svojim modelima za manje od deset minuta i po ceni koja je ­otprilike četiri puta niža od onoga šta koštaju uobičajeni procesi”. Brižljivo čitajući prospekt, nisam zaključio da li su fotografije isporučene u suvom ili mokrom stanju, ali za ono vreme, to nije ni važno, sušenje je bilo brzo.
Fotoaparat je imao svetlosno jak objektiv i ”vremena ekspozicije trenutna sve do stotinke sekunde”, a relativnim otvorom (blendom) regulisala se ekspozicija, zavisno od osvetljenosti.
Fotoaparat se punio i praznio na punom svetlu, a ”po izlasku iz zadnje kupke, dva tuceta slika su bila spremna da se zalepe u album za uspomenu.” Ovaj fotoaparat bio je izložen na izložbi o kojoj pišem, ali o njemu se vrlo malo podataka nalazi na Internetu i u knjigama.

Sadašnji razvoj

Čini se da poslednjih godina oživljava princip Fotomatona, tj. autoportreta za korišćenje na društve­nim mrežama kao što je Fejsbuk. Pojavile su se po­tpuno moderne verzije automatskih foto-kioska kao, na primer, Photomaton Studio Harcourt, VIP box i slični­. Studio ”Harcourt” je od 1934. do 1990. godine bio poznat po snimanju portreta slavnih ličnosti. Godine 1990. bankrotirao je i francusko Ministarstvo kulture otkupilo je pet miliona negativa, od toga oko 1.500 negativa poznatih ličnosti.
Na Festivalu u Kanu, 2011. godine, grupa poslovnih ljudi rešila je da taj studio podigne u formi foto-kioska u kome se model prvo ponudi da se našminka, zatim se svetlo i pozadina vode kao što je to bio običaj kod ”Harcourta”, pa jedna fotografija formata 10×15 cm košta 10 evra. To je, naravno, povoljno jer seansa od jedan sat, pod imenom ”Instant” u obnovljenom studiju ”Harcourt” košta 900 evra, ili u studiju ”Prestige”, od dva sata snimanja – 1.900 evra. Foto-kiosk se može iznajmiti za neki događaj od važnosti, s profesio­nalnim šminkerom ili bez njega, po ceni od 5.000 evra za 700 fotografija, bez troškova transporta, razume se.
Ne znam kako ide prodaja, ali već ima ovakvih mašina u Parizu i drugim gradovima. Na slikama nema prestižnog potpisa Harcourt, nego samo ”H”.
Slično ovom projektu, pojavio se i VIP (Video i Instant Photo Box). Proizvod iz tog automata su fotografije prikazane na VIP Box podlozi u poprečnom formatu. VIP BOX se može naći i na Fejsbuku. Šta je ostalo kad nema foto-kioska? I za tu situaciju se pobrinuo ovaj sve masovniji pokret. Ako imate WEB kamericu na svom kompjuteru (sve više i više kompjutera je imaju), možete da otvorite www.laphotocabine.com i da virtu­elno uđete u foto-kabinu i besplatno napravite po četiri fotografije – autoportreta i to onoliko puta koliko želite, tj. dok ne ispadnete dovoljno lepi na snimku. Onaj četvorostruki snimak koji vam se sviđa možete da skinete i eventualno obradite pre nego što ga date da se napravi tačno onako kako bi ga napravio Fotomaton. Četiri fotografije možete da imate u nizu ili u kvartetu, u boji ili crno-belo. Komfor, nema šta!

Je li ova pojava nepoznata?

© Gillian Wearing, ljubaznošću Muse de L'Elysee, Lausanne

© Gillian Wearing, ljubaznošću Muse de L’Elysee, Lausanne

Mislim da nije. Pred sumrak analogne fotografije pojavila se lomografija – fotografisanje jednostavnim ruskim fotoaparatom Lomo, bez viziranja i uoštravanja. Lomo fotoaparati dostigli su znatnu potražnju i u svetu i kod nas. Da se nije pojavila digitalna fotografija, sigurno bismo i dalje imali lomograme.
Fotografija je davno izašla iz isključivog domena ”umetničke” fotografije i fotografskih izložbi, postala je i igra i sredstvo za razne vrste komunikacija, i to je dobro.